Predbračni monolozi

wedding-425816_960_720…Uh, kako je topla ova septembarska noć, mislim se dok se prevrćem po krevetu i tražim hladan deo jastuka. Ne spava mi se nikako. A i kome je još do spavanja kad se ujutru udaje i ide zauvek iz svoje kuće?

Sa ulice svetlost pada na šareni tepih moje sobe. U tami se svetlucaju baloni kojima je ukrašena moja soba. Da sutra ujutru kad dođu svatovi sve bude pod konac.

Na stolici, presavijena napola, belasa se venčanica. Mala, po mojim merama skrojena. Sa ružičastim karnerima duž proreza sa prednje strane. Da bude drugačija od svih ostalih koje sam ikada videla. Da mi se vidi plava podvezica na nozi. I cipele sa satenskom belom mašnicom.

Gleda me iz tame i kao da se smeška na moje razrogačene oči. Tiho kroz noć lelujaju njena pitanja:

– Pa što si se uplašila?- kao da me začikava iz drugog ćoška sobe.

– Pa ne znam – zabrinuto ću ja. – Sve mi je ovo novo. Još se nikad nisam udavala.

–  Nije to ništa strašno. Mene su i druge nosile i imale tremu, ali sve to prođe. Tako će i tebi biti sutra.

– Misliš? – sumnjičavo ću ja.

– Naravno – sa sigurnošću u šapatu govori ona. – Čega se plašiš?

– Pa ne znam, od sutra kreće novi život. Nepoznat. Kako ću umeti o svemu sama da se brinem?

– Nećeš brinuti sama, imaćeš muža.

– Pa jeste, a šta ako ne budem imala šta da jedem?

– Spremićeš, nećeš umreti od gladi.

– Dobro – pomirljivo ću ja, mada mi suze vise.

– A što ćeš sad da plačeš? – pita me iz tame. –Zar sutra sva da budeš otečena od suza?

– A šta ako on ipak nije onaj pravi? – sad već počinjem da ronzam.

– A šta znači biti pravi? – pita me ona strpljivo. – Voliš ga?

– Volim – spremno ću ja.

– Možeš li da zamisliš nekog drugog za koga se udaješ?

– Pa ne mogu… osim…

– Džordž Kluni se ne računa.

– A, pa onda ništa. Ne mogu.

– E tako. Znači, pravi je.

– Pa jeste.

– Pa što onda i dalje plačeš? – pita me.

– Vidiš onaj tamo ćošak? E tu je nekada stajala stara peć naftarica. Tu sam kao dete stajala i gledala tatu kako je puni crnom gustom naftom do vrha, dok na površini ne zaigra beli plovak, kao neka sjajna kugla. A kad po njoj poređamo oljuštenu koru pomorandže, zamiriše cela soba na neka daleka južna mora.

A vidiš onaj drugi ćošak? U njemu sam na velikom jastučetu sedela i na stotine noći provela razgovarajući telefonom sa drugaricama. Znaš koliko sam problema tu rešila… Kako da odem iz ove kuće, kad je ona jedina stvarno moja?

A vidiš ovaj jastuk na kome sad nikako da nađem hladno mesto? Znaš ti koliko sam snova na njemu odsanjala… I kako da znam da li će se ostvariti? I znaš koliko sam suza u njega sakrila… Šta ako one budu jače od snova? – drhtim od pitanja koja se množe.

– Ali nema više stare peći. Od uspomena i ne treba da se oprostiš kad odavde sutra odeš. Ponećeš ih sa sobom i postojaće dogod ih se budeš sećala. I drugarice će se poudavati i nećete ni imati više vremena za beskrajne noćne razgovore. Vreme je da odrastete, onako potpuno. Imaćeš novu kuću, u kojoj ćeš stvoriti svoj dom. A snovi i suze, pa biće tu svega. Brak nije ringišpil, to da znaš. Biće tu i raskrsnica i čvorova i ostvarenih želja i izgubljenih nada, ali u toj neizvesnosti se i skriva sva lepota – strpljivo će ona iz tame.

– A vidi ovo drvo ispred zgrade… – ustajem i stajem pored prozora dok me topla letnja noć obavija svojim  mirisima. – Znaš ti da sam ja tu odrasla? Ispod njega sam svakog leta prostirala ćebe sa drugaricama, ležala i gledala kroz njegove krošnje kako oblaci plove nebom poput velikih ušećerenih klobučastih planina.

Sa ovog prozora me je majka zvala na ručak svakoga dana kada sam ispred kuće igrala lastiš.

Ovom ulicom sam svakog kišnog jutra sa crvenim kišobranom išla u školu, a kad dođe zima sakupljala ledene luše sa napuklih oluka.

Pa kako da odem odavde kad mi se ceo život skupio u ovaj mali ćošak sveta? – već ronim suze.

– Biće novih dana i novih uspomena. Znaš kako ptica kad joj dovoljno ojačaju mala krila mora na kraju da poleti? E tako ćeš i ti. Samo moraš da se pustiš i da dozvoliš da ti krila postanu jaka. Onda ćeš znati da radiš pravu stvar – kaže mi šapatom iz tame.

– Misliš da ću umeti? – sumnjičavo ću ja.

– Naravno, to svako može. A sad lezi. I misli na nebo preko koga širiš svoja krila. I kako te nose topli vetrovi kao lagano pero. I zatvori oči i pusti da ti na kapke padne topla tama. Da sutra budeš najlepša mlada…

 

Ujutru se budim i pogled mi je pada na venčanicu presavijenu preko stolice. Sećam se sna u kome sam celu noć pričala sa njom. Ili to nije bio san već tiha strepnja moje duše. Nema više vremena za monologe pune umirujućih šapata koji plove kroz tminu moje sobe. Vreme je da se ustaje…

 

Otada je prošlo mnogo godina, još malo pa cela decenija. I dobro mi ide, nisam nikad bila gladna i delim brige sa svojim mužem. I taj šapat koji se čuo iz šuštanja moje venčanice znao je šta priča – jeste da ima i zvezdanih noći i blistavih dana, ali i oluja i guste magle od koje se ne vidi prst pred okom pa ti se čini ponekad da nikad svetlost i vetar neće da je rastera. Ali kad imaš onog pravog, iako nije Džordž Kluni, onda možeš sve, pa čak i da sam napraviš sunce i okačiš ga na svoje nebo. Pa da, prosto ko pasulj, samo treba da umeš da sanjaš pored onog koga voliš.

svadbene-cipelice

Advertisements

4 thoughts on “Predbračni monolozi

  1. Da ❤ uz njega, pravoga, je sve moguće! Divna priča draga Jelena, i sigurna sam, toliko često ponavljana. Mislim da nisam bila u svatovima gdje mlada nije plakala kao kišna godina, a udavala se dobrovoljno, iz ljubavi 😉

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s