Gospođa Ružine ruže

towel-759980_960_720Dolazim kod majke u posetu svaki dan, a od juče prekoputa nje leži jedna tiha žena. Kažu mi tek što je dopremljena iz koronarne jedinice, težak slučaj al’ nadaju se dobrom.

Pored njenog kreveta stoji plastični bokal sa ružama, crvenim poput usirene krvi. Od njih je cela soba nekako rumena i lepša. Kažu da joj suprug svakog dana donese po jednu.

I danas je tu stari gospodin. Sedi uz njeno uzglavlje, tiho joj priča dok je drži za ruku. Ostavlja još jedan blistavi jesenji cvet u bokal, pa po njima može da računa koliko je već po tmurnim bolničkim sobama. Kad se umori, on je pomiluje po obrazu, pokrije je izbledelim bolničkim ćebetom i ode sporim korakom.

Čim je izašao, žena koja leži do vrata, sa povezanom maramom ispod brade, koju ne skida ni u bolničkom krevetu, postavlja pitanje tihoj gospođi:

„A ti nemaš nikoga kad ti samo muž dolazi?“

„Nemam“, tiho će žena i zatvori oči.

„Mora da si jalovica kad dece nemaš?“

Gospođa okrete glavu ka zidu i ostavi radoznalu bolesnicu bez odgovora.

Izlazim i ja jer je kraj posete. Na stanici utrčavam u trolejbus tik pre nego što zatvara vrata. Unutra jedno prazno mesto pored kog stoji stari gospodin, suprug tihe gospođe. Nudim mu da sedne. Zahvaljuje mi i ljubazno me pita:

„Vi ste bili u poseti kod gospođe koja leži u sobi sa mojom suprugom?“

„Da, to je moja majka“, odgovaram. „Vaša gospođa ima najlepše ruže u celoj bolnici, i to zahvaljujući Vama“

„Eh, šta ću. Znate, nije dobro, samo jedno drugo imamo, pa bar da joj tim ružama malo olakšam dan“

„Možda ste sami, ali ono što imate vredi više nego kod nekih kojih ima mnogo a ništa ih ne spaja“

„U pravu ste. Ali nije uvek tako bilo. Želite li da Vam ispričam?“, pita me s nadom starih ljudi koji vole da pričaju svoje priče iz davnih dana“

„Pričajte, ionako do grada imamo vremena“, kažem ja.

 

„…Znate, ja sam moju Ružu prvi put video na ‘štrafti’, tako se zvao korzo u Knez Mihailovoj. Bila je najlepša devojka koju sam ikada video, sa širokom belom suknjom stegnutom u struku tako tankom da je izgledala kao da će da se prelomi. Nije mi bilo lako, ali jedne večeri sam odlučio da joj priđem. I nisam se pokajao. Ne samo što je bila lepa, imala je i divnu dušu.

Oboje smo tad studirali i nisam bio mnogo imućan pa bih je najčešće vodio u bioskop da gledamo filmove a posle na tulumbe. I znalo se, na svaki sastanak donosio bih joj po jednu ružu iz bašte mojih roditelja. Lepu kao što je i ona bila.

Kad sam se zaposlio u republičkom Ministarstvu inostranih dela, zaprosio sam je i ona je pristala. Mislio sam tada da sam najsrećniji čovek na svetu.

Dobro nam je išlo, mnogo sam putovao i Ružu svuda vodio sa sobom, obišli smo pola sveta. Posle dve godine rodila nam se ćerka, naša Milica.

Posle toga rešio sam da se skrasim, da imamo porodicu koja će se skućiti u kući mojih roditelja sa velikom baštom punom ruža. Istih onih koje sam Ruži nosio na sastanak.

I bili smo zaista srećni. Milica nam je bila sve, imala je sve što bi poželela, školovali smo je u najboljim školama, putovala je po celom svetu i učila jezike. Želeli smo da u životu može da izabere samo najbolje.

Posle studija španskog jezika otputovala je u Barselonu. I odande javila da se zaljubila. U Argentinca koji je i sam došao da upozna Evropu posle studija. Bili smo srećni zbog nje. Najvažnije nam je bilo da ona bude srećna.

Ernesto je ubrzo došao za njom u Beograd. Videlo se da je vole i mi smo se radovali njihovoj ljubavi, želeći samo da budu srećni, da se vole kao što se volimo nas dvoje. I uspelo im je.

Oboje su počeli da rade u španskoj ambasadi i venčali se. Bila je to svaba kakvu Beograd nije pamtio. A onda su na odmor otišli u Argentinu, da Milica upozna Ernestovu, a sada i svoju porodicu.

Jedva smo čekali da se vrate, da nam budu blizu. Ruža je stalno strepela što su u dalekom svetu, iako nikada ranije nije imala briga kada je Milica putovala. Smirila se tek kad su se vratili. A kada su nam ubrzo otkrili da ćemo dobiti unuku, našoj sreći nije bilo kraja. Sva se kuća raspevala, i ruže su se rascvetale i zamirisale kao nikada. Čekali smo da novi život i najveća sreća uđu na naša vrata.

Onog dana kada je Andrea došla na svet, kao mator čovek sam se napio prvi put u životu. Pa postao sam deda! Ima li veće sreće? I već sam video kako ću unučicu nositi kroz baštu i igrati se s njom na travi. Ali uzalud.

Pola godine posle porođaja izgubili smo našu Milicu. U teškoj saobraćajnoj nesreći. Izveštaj je rekao da je kamion prešao na suprotnu stranu iz neutvrđenih razloga. Nije se mučila, smrt je bila trenutna. Ernesto je preživeo, a Andrea, hvala bogu, nije bila s njima. On se spasio, a mi smo utonuli u večni mrak. Bez naše Milice ništa nije imalo smisla.

Posle godinu dana, kad je Andrea već hodala i bila nam jedina svetlost koja nas je terala da ujutru ustanemo i preživimo novi dan, Ernesto je odlučio da se vrati za Argentinu. Molio nas je da mu ne zameramo, ali ceo Beograd ga je podsećao na Milicu. Nije više mogao. I mi mu nismo zamerili. Razumeli smo.

Tog dana kada je otišao i odveo Andreu sa sobom, umrli smo oboje. Znali smo da će nam slati slike, snimke, zvati telefonom i javljati se, ali ništa nam to nije vredelo. Ernesto je bio mlad čovek i imao je pravo da krene dalje, oboje smo znali da nemamo prava to da mu uskratimo. I pomirili smo se s tim.

Od tog dana sklonili smo se u svoju kuću i svoju baštu. Oboje sa svim vremenom ovog sveta sa kojim nismo znali šta da radimo. Prošlost nas je bolela, budućnost nismo imali. Sem da živimo dan po dan, koliko nam bog da.

Eto, još smo ovde. Ruža oslabljenog srca od raznih tuga i patnji, ja oslabljenih pluća, ali to ona ne zna, da je ne sekiram dok je u bolnici.

Andrea nam šalje čestitke za Božić i Uskrs. Lepa je kao i njena majka, ali daleko je, ne zna naš jezik, ali nije to ni važno. Sve čekamo da dođe u Beograd, da vidi odakle je potekla, gde se rodila. Ali ne stiže, živi sa ocem i maćehom i ima mnogo braće i sestara. Drugi je to svet, tuđ.

Tako smo ostali samo gospa Ruža i ja. Iako smo imali sve, na kraju je knjiga spala na dva slova. Stara, izbledela. Ali, eto, i danas joj odnesem ruže da je podsetim da smo nekada umeli da budemo srećni…“

„Ja sad silazim“, prenu me iz emocija kojima me obavio svojom pričom. „Hvala Vam, gospođice, što ste saslušali starog dosadnog čoveka kome je samo ostalo da priča stare priče. I živite život, ne dajte da vam isklizne kroz prste. Svako dobro“

 

Gospa Ruža je sutradan umrla i na njeno mesto je došla jedna krupna gospođa širokog osmeha. Starog gospodina više nisam videla. A ruže su odnele sestre da njima ukrase kabinet primarijusa na spratu.

Advertisements

7 thoughts on “Gospođa Ružine ruže

  1. Divno si opisala ono – nikad ne znaš šta se u nečijoj duši dešava i nikad ne osuđuj druge… Ni jedna ni druga žena nisu znale ništa jedna o drugoj, a svaka je imala svoju pretpostavku…

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s