Džem

dyem

Tmuran novembarski dan. Na autobuskoj stanici ljudi čekaju prevoz.

Nedaleko odatle pripadnik romske nacionalne manjine pretura po kontejneru. Dokoni penzioner sa rukama skrštenim na leđima mu prilazi i započinje dubokouman razgovor:

“Kako ide, prijatelju?”

“Gura se, prijatelju”, odgovara pripadnik, bacivši na njega pogled preko ramena.

“Koliko ih imaš kod kuće da na’raniš?”

“Sedmoro”

“Au, mnogo, bre. Pa šta će ti tolika deca?”, pita dokoni penzos.

“Pa, značu mi, kad porastu s mene će da skupljaju kartoni”

“Pa, jes’, to ti dođe ko jeftina radna snaga. A, ovi tvoji iz EU, jel’ ti daju nešto?”, pita penzos i već se vidi da ga, što bi stari rekli – zadeva, a ja sa svojim poganim jezikom – podjebava.

“Pa, daju nešto, al’ malo”

“A malo ti, a?”

“Pa i tebi tvoje malo, čiča”, otresito će pripadnik.

“Jes’, malo mi. Pa jel’ može nešto da se nađe u toj kanti?”

“Slabo, prijatelju. Nekad drugo bilo: kad nađeš bačenu teglu sa đem, svi je izgrebemo i najedemo se. Sad narod sve oliže i ništa nema da ostane za nas Cigani. Ajd’ uzdravlje”

Sve je rek’o. Oj, Srbijo, zemljo olizanih tegli…

Advertisements

3 thoughts on “Džem

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s