Izazovi pogrešne

old-791757_960_720

Ovih dana Fejsbuk su preplavile stare fotografije. Jedni su izazivali druge, pa drugi treće i tako unedogled dok nisu svi pošandrcali od uspomena i odlučili da je vreme da se vrate u realnost. Taman dok nas ne zatrpaju novim septembarskim slikama s mora ili eventualno sa polaska u prvi razred.

Tako i ja. Počela sa izazovom, pa jedna slika, pa druga, pa treća. I sve mi lepo dok prekopavam stare albume, setila se nekih divnih davnih dana, ismejala se na neke zaboravljene situacije, zasuzila za nekim ljudima kojih već dugo među nama nema. I zbog toga što se nekad lepše i lagodnije živelo. Kao i mnogi, pretpostavljam. Što je, valjda, i bio cilj.

Međutim. Nisu svi posegnuli za ovom pomamom. Nekima je ona poslužila samo da bi gledali tuđe slike, ali ne i da zarone u svoje stare albume. Ne znam zašto. Valjda ne vole da se sećaju. Možda ne žele da pokažu kako su nekada bili mnogo deblji/mršaviji/lepši/veseliji.

Ume to da zapeče kad pogledaš neku sliku pa se setiš čemu si se sve nadao, šta si sve mogao, a nisi hteo/smeo/imao živaca i snage. Pa kad pogledaš tuđe, počnu da cepaju kompleksi, pa bi da polupaš kompjuter/mrziš do bola/napadneš prvog do sebe da se isprazniš.

I ne bi to meni smetalo, ma uopšte, ali zasmetalo mi je kad sam počela da primećujem neke neobične komentare. Opet, kažem sebi: nemoj da si tako uobražena, ne vrti se ceo svet oko tebe. Sem toga, za takvo tvoje razmišljanje postoji i dijagnoza.

Odbacim ja tako kao paranoičnu ideju komentar posle moje slike iz studentskih dana, tačnije “citat” Paola Koelja, u kome on, u repersko-šanerskom stilu, sve one koji misle da su obrazovani, talentovani i “kul” upozorava da o njima mnogo više govori njihovo ponašanje. Šta ću, nastavim dalje. Uz osmeh, jer me taj status baš nasmejao.

Međutim. Daleko od neobičnih komentara i citata, padne mi udvaranje nekog lika u inboksu. I ne bi to bilo nimalo neobično, bože moj, ima čovek pravo da proba, nego što ono započne posle fotografije na kojoj ja na desetom rođendanu imitiram Marinu Perazić. Bože, pitam se ja, zašto bi me neko muvao posle takve slike, i čudim u isto vreme.

Kad ono, čovek baš zapenio. Ja ga kuliram, poput Koelja, al’ on ko mutav na telefon. Tek u jednom trenutku, ja ukačim: pa ovog pali što sam ja tu kao dete našminkana. Eto nama pedofilije na pomolu. Ne znam da li prisustvujem svežem “izlasku iz ormana” ili padaju maske, al’ kapiram da je čovek prezupčio pa zaboravio da sam ja sad drugačija. Pa jebote, vidi valjda da sam izazvana i da je to slika od pre 150 godina. Pa vidi valjda pored mene fruktalov sok iz osamdesetih, koga više, i da ‘oćeš, nema. Pa nikako to ne bi mogla da bude eventualno moja ćerka, koju bi on možda preko mene probao da lovi.

Posle pola sata izokola – naokolo obrađivanja i pohvala na moj, ali više na njegov račun, odjebem ja uzavrelog čiku i prekinem tu suludu komunikaciju. Pa sednem, mislim, pitam se, ne verujem. Da li je moguće da takvih idiota ima?

Šta ćeš, kažem sebi ja. I Dženifer Lopez ima obožavatelje pa ne može da bira ko će da joj zapadne. E tako i ja. Al’ da mi je neko juče ujutru kad sam ustala rekao da će me u ovim godinama startovati pedofil, ne znam šta bih radila. Neko bi rekao da mi je to kompliment, al’ ja mučnine i dalje ne mogu da se rešim…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s