Davor

davorHtela, ne htela, Olimpijada je svakako ostavila najjači utisak na mene u prošloj nedelji. A pogotovo sve one silne medalje koje su zapljuštale baš onako kako smo se prepali da neće, ali im se ipak nadali.

Neću pisati o ekipnim sportovima, da se “stručno” izrazim, sve je to nekako “normalno”, što bi rekli neki pravi stručnjaci, ali jedan momak je ostavio na mene veoma dubok utisak.

Za Davora Štefaneka sam prvi put čula na ovogodišnjoj Olimpijadi. Što zato što ne pratim rvanje, što jer se i za ove sportove koji pratim uglavnom šlepam pored muža, pa, što bi se reklo, znam uglavnom za one za koje zna cela planeta. Nije neko opravdanje, ali je tako.

Primetila sam ga u polufinalnoj borbi, kada je spiker već kreštao i davao mu velike šanse. Gledala sam je i iako nisam imala pojma šta se događa, počela sam da navijam. O pravilima nisam znala ništa, ali mi je uzbuđenje raslo. Proporcionalno urlanju spikera.

Finalni meč se desio vrlo brzo posle toga. Odlučim ja da gledam sva ustreptala, ta medalja je u pitanju. Rvaše se, padaše, zaskakivaše, neki špicasti Jermenin prokrvari na strunjači, zaviše mu glavu, opet se bacaše… Spiker vrišti da vreme ističe. I dalje nemam pojma ništa o pravilima i uopšte mi nije jasno kako se dobijaju poeni, ali mladić po imenu Davor počinje da se raduje, spiker je u ekstazi, a ja plačem isto koliko i onaj Jermenin, samo za razliku od njega ne besnim.

Eto nama prve medalje, i to zlatne.

Od tog trenutka pa nadalje, sve novine pišu o Davoru Štefaneku. Čitam svaki dan i što više čitam, utisci su mi sve jači.

U jednom intervjuu saznajem neke stvari koje me ostavljaju ogorčenu. Naime, Davor je rođen kao vrlo bolešljiv, sa bronhitisom, kao dete operisao je oba oka, a u pubertetu je dobio i epilepsiju. Da se rastužiš, ali i da mu skineš kapu kako je uspeo da prebrodi sve i postane ovo što je danas.

I nije to jedino što me ispunjava strahopoštovanjem prema njemu. U istim novinama piše (valjda je tačno, mada bih više volela da nije) da je zbog takvog svog zdravstvenog stanja doživljavao mnoge teškoće u sportu kojim se bavio. Ali ne zato što za to nije imao snage već zato što su svi oni koji je trebalo da mu daju šansu uporno pokušavali da ga sklone i eliminišu iz rvanja. Piše da su ljudi iz Rvačkog saveza Srbije smatrali da u njega ne treba ulagati jer bi to bio gubitak, pa što bi uzalud trošili trud i sredstva. Pre četiri godine, odustavši na kraju i od Olimpijade u Londonu, hteo je da prekine sa rvanjem, ali se predomislio, sam sebi platio pripreme i postao svetski prvak, a sada i olimpijski. Malo je reći svaka čast.

Ne znam da li treba da pišem o Davorovoj snazi i veri u sebe. Onda kada su svi oni koji je trebalo da mu budu najveća podrška, svi ti vajni sportski radnici, koji bi trebalo da budu i psiholozi u radu sa mladima, odlučili da ga puste niz vodu. Ne znam da li bi trebalo da pišem kako to nije prvi put da sam čula da se u svim oblastima života degradiraju slabi, bolesni ili oni koji ne slove za perspektivne i truda vredne.

Ne znam da li treba da naglašavam ono što svi znamo, da se iz ove zemlje i ovog društva tera sve što valja i utucava sve što pokazuje pamet, snagu i želju da nešto promeni. Da se neki veliki slave tek kada ih pratimo u posmrtnim povorkama, onda kada više od njih ne preti nikakava opasnost.

Ne znam da li treba da pišem o tome kako u ovoj zemlji siromašni i bolesni nemaju neke velike šanse, pogotovo ne da ozdrave. Da trpe degradaciju, poniženje, otpisivanje, što u lice, što iza leđa, što uvreženim načinom razmišljanja, što postupcima, što nevaspitanjem i malograđanštinom.

I ne zna se kome je gore, da li onima koji su od rođenja drugačiji ili onima koji su to usput postali, ni krivi ni dužni, jer bolest ne bira. Ovi prvi ni ne znaju da može da bude drugačije, a ovi drugi ne samo da moraju da se bore sa bolešću nego i sa manirima ostatka sveta jer više nisu isti kao ostali, postali su drugačiji, ponekad čak i obeleženi.

Svi oni tada odlučuju isto: da skupe svoj ponos i hrabrost i uhvate se ukoštac sa bolešću i problemima. Ako uspeju da iz svega toga izađu, a neretko postignu i mnogo više nego što su i sami očekivali, svi oni koji su ih otpisivali, gurali u neki zapećak ili bežali od njih, tada ne znaju šta da rade. Mislite da ih možda grize savest? Ma nikako. Ima čak i onih do bola licemernih, koji će tvrditi da su baš oni zaslužni za sav taj odličan ishod jer su podstakli da se izvuče maksimum.

Možda bi ipak trebalo da pišem o Davorovoj snazi i optimizmu. Jer da ih nije imao danas ne bi bio to što jeste. Poklekao bi pod omalovažavanjem i danas bio samo jedan u moru nezadovoljnih koji nisu ispunili svoj san. I bio bi nesrećan. Zahvaljujući drugima. Ovako je srećan jer je dokazao da se u životu može sve, samo ako si uporan, hrabar i strpljiv. Dokazao je onima koji u njega nisu verovali, svima nama, ali najvažnije – sebi.

E zato ti svaka čast, Davore! Samo, da li je baš moralo tako…?

Advertisements

8 thoughts on “Davor

  1. Kada sam počela da čitam tekst, pomislila sam “Jeca isto k’o i ja, znala samo ekipne sportove, baš lepo što piše o Davoru, zaslužio dečko definitivno”. Pa mi bilo malo smešno kako smo i u ovome slične. Pa onda razmišljam, baš sam i ja htela da pišem danas o Olimpijadi i našim sportistima, ali Jecin tekst mi se toliko sviđa, bolje da podelim njen kao današnji utisak.
    I onda nastavljam da čitam i nešto mi se skupilo u grudima i očima – nisam znala sve ovo o Davoru, verovatno nisam naišla na baš taj tekst… I svaka ti je na mestu, reči pune istine – o borbi, o našoj državi i ljudima, bolesnim i onima koji su, hvala Bogu, zdravi ali im manjka ljudskosti, nažalost.
    I ne znam šta da kažem osim da osećam ponos zbog Davora, iako ga ne znam i njegova medalja ovim dobija još veći sjaj u mojim očima.
    I ostaje nada da će biti drugačije, ako se svi zajedno potrudimo, ono što uvek spominjem: razumevanje, pružanje ruke drugom, ljubav.
    I zahvalnost tebi, Jeco moja draga, što si ovo napisala, što se i preko napisanih reči oseća koliko i tebe boli ta nepravda, ali se oseća i odlučnost na borbu i neprihvatanje trenutne situacije.
    Svaka ti čast na tekstu, najiskrenije. ❤
    A ako je malo zbrkano, oprosti, pisala sam ti u dahu, ponelo me sve. :*

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s