Sestra i zet nisu blizanci

iva djoleJuče su moja sestra i zet proslavili 50. rođendan. Zajedno, istovremeno. I nemojte da vas zbuni naslov i ova naizgled suluda informacija. Oni su zaista rođeni istog dana, iste godine, u porodilištu u Višegradskoj. Za Riplija ili ne, ali tako je.

Ta priča je oduvek bila rado pričana u našoj familiji, baš zato što je neobična. Naime, obe majke se čak nisu ni upoznale u porodilištu,nego mnogo pre, kada ih je povezala zajednička prijateljica. Susret u bolnici ispao je čista slučajnost. Koja će kasnije prerasti u nešto sasvim neočekivano.

Storiju o njima sam poslala na konkurs Mirjane Bobić Mojsliović za najlepšu ljubavnu priču, ali njoj je verovatno delovala sladunjavo-patetično, pa je odbila, doduše bez obrazloženja, tako da ću se ja truditi da vam je ispričam tako da ne izazove mučninu.

Elem, prvo se rodio zet, a onda je među sve momke upala i čupava crnpurasta devojčica, jedino žensko među njima. Mogla je da bira i izgleda da je već tad znala da izabere najboljeg.

Izašavši iz porodilišta, rastali su se na nekih sedamnaest godina. A onda smo tog leta kada je trebalo da ja krenem u školu, otišli u Rovinj.

Verovatno da je u mojoj kući bilo pošalica na račun toga što će ista ona mamina prijateljica koja je upoznala sa onom drugom porodiljom pored svojih sinova sa sobom na more povesti i onog momka iz boksa za novorođenčad, ali mene to tada nije mnogo zanimalo. Imala sam svoje preokupacije sa lutkama i slikovnicama.

Pa ipak, od tog popodneva, kada smo stigli na železničku stanicu, uvek sam se hvalila kako sam ja prva upoznala svog zeta, pre svih, a posebno mi je bilo važno da kažem pre sestre. Stajao je na vratima voza i pošto sam ja prva stigla pitao me je, pogledavši u plišanog zeca, koga sam svuda vucarala sa sobom:

– Je l’ ti to dete?

– Kako zec može da mi bude dete? – druželjubivo sam napravila prvi korak sa budućim zetom.

Sa mojom sestrom mu je mnogo bolje išlo. Budući uvek pomalo sa nosom koji je parao oblake, poznata po tome da kad tata pokuša da je upozna sa decom svojih prijatelja, usred razgovora otvori knjigu da je čita, uspeo je nekako da joj nađe žicu. Nije voz još ni most preko Save prešao, a njih dvoje su već ćućorili u ćošku kupea. I više nikoga oko sebe nisu videli.

Kad je već zanoćilo, počela sam da prisluškujem. Ležala sam pored mame i pravila se da spavam. U jednom trenutku sam joj prišapnula:

– Mama, on joj recituje. Učinilo mi se da pominju nekog Balaševića.

– Ćuti tu, spavaj – mama je bila besna jer joj je vazda bilo vrućina.

Tako je pala ljubav u Rovinju. Onako, prava morska.

Kad smo se vratili u Beograd, sve se nastavilo, kao da je uvek i bilo tako. Mi smo dobili “zeta”, a ja sam dobila sudiju u tučama sa sestrom i mučenika kome ću da se penjem po glavi, pokazujem mu svoje lutke, knjige i domaće zadatke i kradem mu vokmen dok sa mojom sestrom sedi u drugoj sobi i slušam nezaobilaznog Balaševića na kaseti sve dok mu ne ispraznim baterije. I imala sam strašno dobru ideju: da ga podelimo na dva dela, pa pola njoj, pola meni. Tada su mi objasnili da to ne može.

Kad je otišao u vojsku, sestra je svaki dan poisala pisma. Ponekad bih i ja nešto nažvrketala na kraju. Hvalila sam se čak i učiteljici da imam zeta vojnika sa kojim se dopisujem.

Kad sam malo poodrasla, “zet” je počeo da mi pomaže oko matematike i fizike. Za ovo drugo nikako nije bilo vajde, ali sa matematikom nisam imala kud. Roknuvši na prijemnom, pa i u prvoj godini na popravni, morala sam sa njim dva leta zaredom da vežbam dok ne padnem u nesvest. I postigla sam odlične rezultate. Jedino ta fizika, gledala bih kroz prozor dok bi mi on objašnjavao i brojala minute kad ću da izađem napolje.

U to vreme već sam i ja stasavala i mogla odistinski da podražavam sestru koja se sprema da ide u grad i doteruje pred ogledalom. Nisam više nosila njene cipele na štiklu i minđuše na klips svih boja samo po kući. Mogla sam to i napolju, mada mi tad nije više bilo toliko interesantno. Sad je i ona mogla da bira moju garderobu, i na taj način smo otvorile nove razloge za nove tuče.

Onog dana kada su se venčavali, kitila sam svatove. Bila je to jedna od najvećih svadbi na kojima sam bila, pa je pretilo da se onesvestim od bockanja svatova špenadlama. O drogiranju ruzmarinom da i ne pominjem. Toliko sam se zanela, da i dan-danas postoji urbana legenda da sam kitila i slučajne prolaznike ispred porte crkve Aleksandra Nevskog.

To veče sam došla kući i počela da ridam što mi je sestra otišla. Mislim, stvarno sam dobila zeta, ali šta ću bez sestre?! S kim ću da se tučem i svađam? Mama me je tešila, a meni se činilo da će kuća uvek biti odvratno tiha kao te večeri.

Ipak, nije tako bilo. Mladenci su imali dovoljno razumevanja što im u prvo vreme nisam izbijala iz kuće. A posle, kad sam, obuzeta nekim svojim preokupacijama, prestala da im se kačim na glavu, počeli su oni da dolaze kod nas. I opet je bilo živo, kao nekada, mada sa malo manje tuča.

Eto, dočekasmo i njihov pedeseti rođendan. Sad čekamo srebrnu, pa zlatnu svadbu. Mama kaže da joj deluje kao da je juče rodila. Verujem, mada ja dobar komad kasnim za svima njima.

I svi se oduševe njihovom pričom. Stvarno je za Riplija. Al’ ja kažem svima, takve smo mi sestre Simonovićeve – kad se nečega prihvatimo, veoma smo temeljne, posebno kad je ljubav u pitanju. Nekima se to sviđa, neki bi rado zbog toga čupali kosu, ali važno da smo mi srećni. Pa neka je onda i ovim našim “blizancima” srećan rođendan!

Advertisements

10 thoughts on “Sestra i zet nisu blizanci

  1. Jeco, priča je nesvakidašnja, kao što si i ti nesvakidašnja 😊. Sve je to život i u stilu one floskule da piše romane, ovog puta je taj roman divan, ljubavni, pun emocija i neočekivanih obrta. I pun tvoje plemenitosti koja izbija iz svake rečenice. Sa uživanjem sam pročitala priču dva puta za redom 😚

    Liked by 1 person

  2. Nisi ti tragač za zrnom dobra ti deliš dobro i to je najvažniji razlog zašto te uredno čitam, mislim, tvoje tekstove. I one o prirodi, ali ove, ovakve, posebno, jer u njima uvek ima ljubavi na pretek i vedrine koje je svuda oko nas sve manje. Divno!

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s