Doktorka i ostale vračare

doktorkaDugo već nisam videla malu Sanju. Ni na ulici, ni u parku sa društvom. A znam je odmalena, kad je tek počela da hoda i pada po travi iza zgrade.

Znam joj i roditelje, malo neobični ljudi, ali možda i ne tako drugačiji od ostalih u današnje vreme. Majka koja stalno nešto mudruje, neverovatno vezana za svoje roditelje, toliko da smo se svi ponekad pitali da li bi bilo bolje da se udala za sopstvenog tatu. Otac, sa druge strane, sve zna. Nema te stvari o kojoj on ne može da kaže koju. O politici, estradi, astronomiji, filozofiji, horoskopu i sportu. Ma i ruski će da progovori samo ako ga izazoveš! I sve sa ćerkinim društvom, kao da je deo njih, voli sve da zna i da bude deo svake priče. I kao da im je drugar i po.

Poslednjih godina propala im firma koju su vodili pa žive od izdavanja lokala i ne znaju šta će sa sobom. Sve mislim, ćerka im odrasla, sad mogu malo sebi da se posvete.

Sretnem joj jedan dan majku, sva utučena, kaže da svratim malo kod njih na kafu, Sanja joj nije dobro.

Odem tamo, oni ko pokisli.

– Šta je to sa Sanjom? – pitam ja.

– Jao, ne pitaj. Sanja je u depresiji, moj tata živ nije zbog nje – kaže majka.

– Ma koja depresija? – otac će. – Naišlo joj kao što svakom normalnom naiđe, čitao sam ja.

– Ne znam, ali odjednom se tako uvukla u sebe, ne izlazi ili je nema danima. Tražila da je vodimo kod psihijatra. Ja da poludim! Pa zar moja ćerka da ide kod psihijatra?! – kaže majka.

– Pa što da ne ide? To je danas normalno. Čitao sam ja da je to normalno u savremenom svetu i na Zapadu. Doduše, i mene je iznenadilo jer stvarno ne znam zašto bi išla kod psihijatra kad može sa mnom da razgovara, ali ja sam je podržao.

– Pa je l’ joj bolje otkad je krenula? – jedva stigoh da pitam ja.

– Pa ne znam – kaže majka. – Pre nego što je pošla, plakala je da ne može više da izdrži i da je uzimala alkohol i neke droge. To je sigurno neko prevario da uzme. Ona to sama ne bi nikad. Eh, to njeno društvo…

– Šta društvo? – otac će. –Pa ja sve njih znam! Pa šta ti misliš, da se ona druži sa nekim klošarima? Ne, draga moja, pa to su sve deca iz otmenog sveta, sve od glumaca i političkih funkcionera. Zar moja ćerka to da radi? Nema šanse, to ti nju nisi dobro razumela.

– I moj tata ne veruje u to, kaže da je sve izmislila da bi privukla pažnju. On misli da je ona besna i da je za nju motka. Kakva depresija, kakvi bakrači…

– To da nisam čuo! – otac će besno. – Nema šta tvoj otac da se meša u život moje ćerke. Ako je krenula kod te doktorke, neka ide. Ja je podržavam.

Utom izađe Sanja iz svoje sobe. Neraspoložena, sva u nekoj širokoj šljampavoj majici.

– Opet se svađate nešto? – pita ona roditelje posle klimanja glave meni. Oni ćute.

– Kako si, Sanjice? – pitam ja. – Šta radiš?

– Ništa- reče ona. – Nešto mi nije baš dobro u poslednje vreme. Idem kod jedne doktorke i baš mi prija da pričam sa njom. Samo mi se stalno spava, pa idem malo da legnem.

Kad je napustila sobu, majka se okrete poverljivo ka meni:

– Odnela sam ja te lekove kod mog tate, našli smo da to piju i neki koji su mnogo bolesni, a nemaju veze sa depresijom. Ne znam da li to da joj kažem, možda je i ona od toga bolesna, a neće da nam kažu.

– Nemojte, molim vas – kažem ja. – Pa niko ne bi to od nje krio!

– Ma pusti ti to – reče majka. – Ništa ja njima ne verujem. Oni bre nemaju pojma da izleče čoveka. Pa da nešto znaju, ne bi sami umirali. Pogotovo ti psihijatri. To ti sve luđe od pacijenata. Sve ti je to smuti pa prospi, džaba bacamo pare… Al’ kad je zapela… Cccc, moja ćerka kod psihijatra! A mi joj sve pružili…

 

 

Posle par nedelja sretoh njih dvoje na klupi iza zgrade. Pokušavaju da budu tihi, ali su vidno uznemireni.

– Šta radite? – pitam.

– Ništa nas ne pitaj. Sedimo ovde da nas Sanja ne čuje. Dogovaramo se da razbucamo taj poremećeni odnos između nje i njene doktorke – reče mi u jednom dahu majka.

– Zašto, šta se desilo?

– Zamisli, Sanja hoće da ode od nas, da živi sama u svom stanu, da nađe posao i krene u samostalan život, kako kaže. Kao, teško joj je sa nama. Ubedila je da je situacija u kući uznemirava i da smo mi uzrok njenog nezadovoljstva! Zamisli! To čak nisu ni njene reči, to je sve ono đubre od doktorke podgovorilo! Ma koja doktorka, najobičnija vračara, našla sirotu devojku da se igra sa njom i rastura nam porodicu. I moj tata je protiv toga da Sanja ode od kuće.

– I ja sam protiv toga – oglasi se otac. – Sanja ne može da preživi ni dan sama i van svoje kuće, to je jasno. Ona je zaštićena od malena i život bi je uništio čim bi morala sama kroz njega da ide. Ja ne znam kako je ta doktorka ispala tako neprofesionalna, ja sam čitao u medicinskoj literaturi da psihijatar sve radi za dobrobit svog pacijenta, a ne protiv njega. Potpuno je sludela. A to si ti za sve kriva – okrete se ženi. – Da si kao prava majka malo više vremena provodila sa njom nego što sediš sa svojim tatom od jutra do mraka, ne bi ovako bilo. Da nije mene, ona bi propala!

– Ma šta, ja kriva?! Što ti, gospodine, nisi umeo bolji život da joj stvoriš nego si sve upropastio čega si se dotakao… I bravo što si joj se našao, ćerka ti ide kod psihijatra…

– Ljudi, bre, šta vam je? – prekidam ih ja. -Smirite se, ne svađajte se. Mislite na Sanju, sada je ona najvažnija.

– Pa na nju i mislimo – reče majka. – Moj tata i ja smo mislili da je najbolje da sve to razbucamo. Zato se sad nas dvoje dogovaramo da odemo kod te njene doktorke i napadnemo je zašto ona nama hoće da rasturi porodicu.

– Tako je – reče i otac. – Niko ne može da misli bolje našoj Sanji nego nas dvoje.

– Ljudi, polako – rekoh ja. – Šta će Sanja na to da kaže?

– Šta ima da kaže? – ljutnu se otac. – Pa ona će jednog dana biti nama zahvalna što smo je spasli od tuđe manipulacije. Ona je naše dete i mi je nikada nećemo pustiti da propadne!

 

 

Posle nekoliko dana sretoh Sanju. Ide pomalo zamišljena i osmehnu se kad me je videla.

– Kako si, Sanjice? – pitam je ja.

– Dobro sam. Ne pijem više one lekove pa mi se ne spava. Ne idem više kod doktorke. Izgleda da su mama i tata bili u pravu, stalno smo o njima pričale i sve oni nešto ispadali krivi. Ma gde ću ja sama da idem od kuće, bolje mi je sa njima.

– Važno je da si sad dobro – kažem joj ja.

– Jesam, idem do prodavnice. Idemo malo na more, volela bih nas troje, ali mama kaže da je bolje da pođu i baba i deda. Šta ću… Ajd’, žurim!

 

Priču sam ispričala u ime jedne Sanje.

Advertisements

5 thoughts on “Doktorka i ostale vračare

  1. Patologija je opasna bolest! Ovakvih priča sam se naslušala i nagledala gro puta. Čak sam bila i vinovnik jedne. Optužena za nemar i nesamilost jer sam otpočela samostalan život. Ka ljudi kažu da su vezani kao creva, treba se setiti da je u pitanju bolest a ne nešto lepo i smisleno. Od vezanih creva se umire, kao i na psihološkom nivou. Ko ne odraste i ne ostvari svoje potencijale, zauvek bude vezan i nedorastao u primarnoj porodici.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s