Gaša

13884530_10210380487574601_1011210588_nZnate onu priču kad kažu kako vam se niko tako ne obraduje kad dođete kući kao pas? E pa istina je. I ne samo to, već i da kućni ljubimac može da vam donese spokoj kakav mnogi ljudi umeju da vam oduzmu. To sam jednom osetila i ja iako psa nisam imala.

Od najranijeg detinjstva provodila sam vreme cvileći da dobijem bilo kakvu životinju, psa, mačku, papagaja, ribicu, tasmanijskog đavola…bilo šta. Ali, ništa. Mama i sestra su imale fobiju od svih četvoronožaca, a i stalno su se vadili da pas nije za stan nego za kuću, pa ko će da čisti za mačkom, pa odleteće mi ptica, pa ko će još i akvarijum da ubudži u sobu itd.

Dovlačila sam ja u kuću kučiće i mačke, ali ostajali su neumoljivi. Najbliže ljubimcu imala sam kada sam preko leta boravila kod bake pa mi doneli dva mala žuta pileta, koja su jurila za mnom kao da sam im majka. Na kraju letovanja morali smo da se pozdravimo. Odveli su ih u neko selo, u kome su najverovatnije brzo završili na tanjiru.

Tako sam ja patila za kućnim ljubimcem dok se u komšiluku nije pojavio Gaša. Taj mali koker španijel bio je nešto najlepše što sam ikada videla. Budući da je bio pas naših bliskih prijatelja, stalno smo ga viđali.

Gaša je bio veselo štene koje je mnogo volelo da spava u nečijem krilu. Igrao se sa svima bez razlike i začas osvajao svačije srce. Njega je bilo nemoguće ne voleti.

Kad je malo porastao, pokazao je da nikako ne voli da bude sam. Iz protesta bi tada pojeo sve što mu dođe pod njušku, uključujući i stvari koje nikako nisu bile za jelo. Tako su jednom stradale tri video kasete i na nekoliko mesta telefonski kabl.

Pošto je shvatao da to ne sme da radi, sledeća taktika bila je zapomaganje i arlaukanje koje se čulo do kraja ulice. Pošto su neke starije gospođe, poreklom iz ruralnih krajeva, njegovo zavijanje povezivale sa mističnim predskazanjima nečije skore smrti, stalno su se žalile, a neke odsečnije pretile da će ga otrovati. Tako sam ja, pod izgovorom da mu spašavam život, a uprkos fobijama ukućana, odlučila da ga kad ostane sam, dovodim svojoj kući.

Gaša je tako dobio svoj drugi dom. U kome mu je bilo toliko lepo da je poneka d, kad neko otvori vrata njegove prave kuće, umeo da šmugne kod nas na sprat. Boravio je tu i kad bi mu gazde putovale, tako da u jednom trenutku više ni sam nije znao gde živi. I patio je i uzdisao za njima, ali mu je ipak bilo drago što je među nama.

Tako su polako i fobije pale u vodu, posebno kad je u jedno kišno jutro osvanuo  uspavan u krevetu između mene i moje sestre. Tada je zauvek osvojio i njeno srce.

Gaša i ja smo bili veliki drugari. Uzela bih da ga šetam i često ga puštala sa povoca, znajući da će ići uz mene i gledati me krupnim očima, samo što ne progovori. Mnogo puta smo se šalili da on ustvari i ne zna da je pas jer veruje da je čovek.

Uživala sam sa njim, baš onako kako bih to činila da sam imala svog psa. I sve sam sa njim prošla, i kupala ga, i hranila, podižući mu duge uši u punđu na vrh glave, i češljala dok bi lupkao nožicom kao zec kad mu pogodim deo gde ga golica, čak ga vodila i na jedno parenje, gde se nije baš pokazao jer ga je ženka toliko izbubecala i bila besna da se sav prepao i zamalo onesvestio.

Nikada se na njega nisam ljutila, ni kad mi je na desetine puta ukrao večeru, ni kad bi napravio neku štetu, pa seo u ćošak gledajući me ispod oka toliko upadljivo da sam znala da je nešto uradio i pre nego što bih shvatila šta.

Jedino sam bila pomalo ljubomorna jer mi se činilo da za dlaku više voli mog tadašnjeg momka, a sadašnjeg muža. Mnogo mi se radovao kad bih došla, ali kad bi video njega, nastajao bi neopisivi lom. Ponekad bi u radosti nešto čak i polupao. Zato su njih dvojica umeli da trče kao sumanuti po poljančetu iza zgrade sve dok mu Gaša ne pocepa jaknu. E jedino bih tada želela da tako voli i mene.

Kad sam zbog udaje odlazila iz svoje kuće, Gaša je već bio star. Nije više dobro video ni čuo, pa i kad bi ostao sam i zavijao, ne bi video da sam došla po njega već sam morala da mu priđem, nadglašavam ga u arlaukanju i zovem da pođe sa mnom. Onog dana kad sam odlazila, sedeo je pored mene i stavio mi glavu u krilo kao da je znao da idem. Gledao me onim velikim očima, samo što ne progovori.

Posle nekoliko meseci su otkrili da je bolestan i da mu nema spasa. Uspavali su ga i ostali bez onoga ko bi ih srećnim lavežom i neprocenjivom radošću dočekivao na vratima.

Pored njih, nedostajao je i nama. Kad god sam dolazila u svoju staru kuću, deo mene je čekao da ga vidi i tugovao jer mi je mnogo nedostajao. Kao da je dah neobuzdane životne snage otišao sa njim.

Ni sada nemam psa. Muž mi, shvatili ste, nema fobiju, ali priča da pas nije za kuću, da će nam mačka izgrebati nameštaj, papagaj nas posrati, a zlatna ribica ćutati i umrtviti atmosferu. Baš bez veze. Ali, opet, tešim se, možda je i bolje. Neka Gašino mesto u mom srcu ostane samo njegovo. Kao i ona radost koju mi je donosio.

 

Advertisements

6 thoughts on “Gaša

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s