Danas igra Zvezda

zvezdaDa li znate kakvu radost može da vam priredi pobeda omiljenog sportskog kluba? Neprocenjivu! Ne računam huligane, koji utakmice koriste da bi ispraznili svoj bes i frustracije. Mada se možda i oni raduju, ko bi ga znao…

Mislim na one prave, odane navijače, ljude koji sport doživljavaju kao nešto što ih potpuno ispunjava, pa kad već ne mogu da budu aktivni učesnici igre, zdušno navijaju za one koje vole.

Ljubav prema sportu upoznala sam u najranijem detinjstvu, još kad je moj tata u kuću doneo gumenu lutku koja je nosila pehar Kupa Jugoslavije. I nije bilo nikakve dileme za koji klub se u našoj kući navija – Zvezda je bila neprikosnovena.

Iako je moj tata pratio u svim klupskim sportovima, meni je, ne znam ni sama kako i zašto, srce najviše priraslo za fudbal. Na prvu utakmicu otišla sam sa 11 godina i automatski se smrtno zaljubila u Piksija. Da bi me obradovao, tata mi je kupio knjigu o njegovom životu i preko prijatelja sredio da mi Piksi lično napiše posvetu. Bio je to dan za pamćenje.

Nakon toga počela sam da skupljam postere, a najdraži mi je bio Piksijev u prirodnoj veličini, koji sam zalepila preko celog ormana. Visok momak, pa zato. Posle su došli na red i albumi sa sličicama fudbalera i bilo je jasno da me ta zanimacija neće tako brzo proći.

Kako sam bivala starija, tako sam želela da vidim fudbalere i uživo, a ne samo na slikama. U to vreme veliki broj mojih drugarica je takođe sekao vene za njima, pa nije bilo teško naći neku ornu za šacovanje i zaputiti se do stadiona.

Umele smo da gledamo iz prikrajka fudbalere na treninzima koji su bili otvoreni za posete navijača. Sedele bismo na kamenim stepenicama i kao bez duše posmatrale kako oni trče ukrug. A kad prođu pored nas, mi da umremo. Neke od njih su bile malo slobodnije, pa su ih čak i slikale foto-aparatom. E to je hrabrost, mislila sam ja tada sramežljivo.

Jedva smo se odvažile da im zatražimo autograme. Pošto smo često bile tamo, otkrile smo kako je moguće prići i do parkinga iza njihovih svlačionica, na koji su oni morali da izađu da bi seli u svoje velike automobile. Čekale bismo tako ispred da pokoji naiđe, pa da mu, crvene kao bulke, zatražimo potpis. Tako sam jednom prilikom dobila autogram od Dejana Savićevića i kad me je posle toga uštinuo za obraz, nisam se umivala nedelju dana.

Bilo je to veoma bezazleno, pa niti smo mi privlačile veliku pažnju niti nam je nešto više od gledanja bilo potrebno. Ali…

Moja baka, žena starog kova, slušala je sa strane kako izlivam svoje impresije i postajala zabrinuta. Iako su se svi smejali na njene brige, ona nikako nije mogla da ih izbaci iz glave. Jednog dana, ne mogavši više da izdrži, povukla me je u stranu i poverljivo rekla: “Sinče, ako te neko od ti fudbaleri pozove u hotelsku sobu, nemoj slučajno da pristaneš!”  Ja sam je, naravno, napala da nije normalna i da mene niko ne gleda na taj način, ali ona je svoju misiju izvršila.

Posle toga, dal’ zbog nje i njenih mantri ili zbog sticaja okolnosti, sve manje sam išla na treninge fudbalera. Zato sam sve više išla na utakmice sa tatom.

I to baš u najbolje, zlatno vreme Crvene zvezde. Imali smo pretplatne karte za zapadnu tribinu i u to vreme, kada je Zvezda jurišala na Kup šampiona, najveća kazna bi mi bila da su mi rekli da ne mogu da idem na utakmicu.

Tako sam doživela sve mečeve tih ranih devedesetih, ali posebno onaj čuveni protiv Bajerna, posle čega je mom najdražem timu ostao samo još jedan korak do istorije. To veče bilo je najuzbudljivije u mom životu. Svi ljudi oko mene postali su kao jedan, grlili su me i oni koji me ne poznaju, a ja, u Zvezdinom dresu mog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg muža, blistala sam pored tate na tribinama. Ni činjenica da me posle utakmice nije pustio da siđem na teren i sa navijačima raskopavam zemlju ne bih li uzela busen trave za uspomenu ili cepam mrežu sa gola, nije mi umanjila sreću.

Da idemo u Bari na finale Kupa šampiona molila sam ga nedeljama. Nije hteo, mislio je da »nije pametno ići sa ženskim detetom među pijane ludake«. To mi je ostalo kao najveći žal, ali nisam imala kud, utakmicu sam morala da gledam od kuće. Tako da sam na sigurnom bila pred nervnim slomom kad je Zvezda posle penala osvojila Kup šampiona.

Te večeri izgledalo je kao da se ceo svet sjatio na Trgu Republike. Bilo je tu na hiljade navijača, a ja sam se među njima grlila i pozdravljala sa onima koje poznejem. Svi su osećali neopisivu radost, kao da su znali da istu takvu više nikada neće imati priliku da dožive. Ni ja te noći nisam spavala. Bio je to neobjašnjiv osećaj apsolutne sreće.

Kada su fudbaleri sa peharom Kupa šampiona doputovali u Beograd, sve devojčice, uključujući mene i poneki dečak iz mog odeljenja krenuli smo da ih dočekamo na stadionu. Stajali smo dole na ternu, a oni su, svi u ljubičastim svilenim odelima, bili na balkonu.  Vrištali smo i slavili ih.

Nije nas pokolebalo ni to što smo otišli iz škole sa časova iako se bližio kraj školske godine, a nama, osmacima je to bilo veoma važno razdoblje. Da nevolja bude veća, baš tog dana u školu je došla moja mama ne bi li izdejstvovala da popravim pokoju ocenu. Naišla je na odgovor nastavnika: “Pa kako da je pitam za veću ocenu kad je sa pola odeljenja pobegla sa časa?! Čujem da su otišli na stadion da čekaju fudbalere…”

Kad sam došla kući, dobila sam grdnju. Ali mene je bilo baš briga. Samo sam joj rekla: “Bože, mama, pa koga briga za ocene? Pa Zvezda jednom u životu donosi pehar Kupa šampiona u Beograd!” I tako je i bilo. Nikada se više nije ponovilo isto. Ali i to jednom bilo je sasvim dovoljno.

Kako je vreme prolazilo, sve više sam na utakmice išla sa svojim dečkom. Poseban kuriozitet je bilo to što sam u jednom trenutku shvatila da sam se uvek zabavljala samo sa momcima koji su navijali za Zvezdu, a nije bilo namerno, jednostavno sa drugima mi se nije dalo. I po tome se videlo da sam prava ćerka svoga tate.

Zvezda se i dalje prati i u mojoj novoj kući. Ne diše se kad traje utakmica. Sednemo tako i gledamo, deremo se da se ori ceo komšiluk. Ponekad se radujemo, ponekad smo ljuti, ali brzo opraštamo neuspeh, zaboravljamo ga i idemo dalje.

I danas igra Zvezda. Nije tako jaka kao nekad, ali opet se bori za Evropu. I navijaćemo da se ori ulica. Pa nadamo se i da će nam doneti radost…

13872538_10210374726350574_129312902_n

Advertisements

5 thoughts on “Danas igra Zvezda

  1. Poruka za Majsku: svi Zvezdini navijači su takvi 🙂 Ili to nisu navijači Zvezde.
    Gledali sinoć, plakali na početku, ćutali do kraja. Jbg. Idemo dalje…
    I, ne moraš mi verovati, spominjala sam te, dok smo pričali deci kako sam ja nekada išla na sever i urlala. Moj sin ne veruje da su devojke potpuno zaštićene na severu 🙂 pa sam onda spomenula i tebe… i tako. Pozdrav!

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s