Letnja kiša

kisa1Ima li šta lepše od kiše koja posle vrelog letnjeg dana pljusne po žednoj zemlji? Da li ste nekada pustili da pada po vama i hladi vam ruke, ramena i lice željno svežine od užarenog sunca?

Ljudi su od davnina čekali kišu, zazivali je i nadali joj se. Danas ona više nije samo izvor života od koga zavisi naš opstanak već nešto što posmatramo kao deo prirode, pa samim tim i deo nas.

Iako ni leta nisu kao što su nekada bila i pretvorila se u vlažne sparne dane kojima se ne vidi kraj, topla letnja kiša je još uvek nešto čemu se svi raduju. Čak i oni koji nemaju kišobran.

I zna se kako ona dolazi. Posle olujnih oblaka koji se valjaju nebom, pa izgledaju kao neke velike crne planine koje se komešaju na obzorju, odnegde naiđe silan vetar koji povija grane i nosi prvo lišće koje se otkida sa drveća.

A zatim se cela priroda utiša i kao da čeka neki poseban znak. Najavljuje je potmula grmljavina negde iz daleka, a onda odjednom, kad oblaci potamne čitavo nebo, počnu prve velike kapi kiše koje se zarivaju u vreli asfalt i ugrejanu zemlju.

Pa kad se nebo otvori i pljusak izlije poput prave vodene zavese, cela se priroda zatalasa pod njegovom svežinom, zadrhte vlati trave, poviju krunice cveća. Ovlaže se zdepasta brda i oblaci ih cele prekriju. Dok sve blješti pod munjama koje cepaju nebo i gromovi nadmeću na visinama, sve trpi taj iznenadni napad prirode dok diše kroz kapi koje se svuda lepe.

A kad se sve smiri i kiša stane, vazduhom se prospe miris ozona i priroda opija kroz mokru zemlju i dah vlažne trave.

Kad sam bila dete, volela sam te letnje pljuskove i skrivala se od kišnih kapi da ih gledam kako se rasprskavaju po zemlji, a ponekad sa sobom nose ledena zrna koja dobuju po staklu i drveću. Među decom tada su se pričale razne priče. Neki su tvrdili da se vidi da će kiša brzo stati ako pravi balončiće kad udari o zemlju. Drugi su se opet hvalili znanjem da umeju da odrede koliko je daleko udario grom po tome koliko vremena prođe od minje do potmule tutnjave u daljini. I svi su ponešto znali, ponešto dodavali, ali baš svi svetlim raširenim očima sa strahopoštovanjem gledali u snagu prirode koja se razmetala pred nama.

Kako sam postajala starija, letnji pljusak mi je bivao još draži. Umela sam da sa drugaricom čisto iz zabave trčim po kiši dok ne pokisnemo kao dva miša i smejemo se od radosti koju pruža neka neobična sloboda stapanja sa toplim kapima.

Volela sam i kad pljusak zgreje more, pa me voda obavije sa svih strana i prožme me neki iskonski osećaj koliko je neodvojivi deo mene.

Pa i onaj koji nosi svežinu gradskoj zagušljivoj ulici, po kojoj bih hodala dok dobuje kiša i gazila po vodi koja lije među otvorima na asfaltu, zavlači se među prste i nosi toplinu.

I bilo da se skriješ pod kišobranom ili puštaš kapi da te zaspu sa svih strana, topli letnji pljusak uvek donosi radost.  Posle njega i za neke nove dane imaš snage, kao da je i sam život predahnuo pa može da nastavi dalje.

kisa

Advertisements

5 thoughts on “Letnja kiša

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s