Svi Jelenini putevi vode do srca

PUTOVANJE-U-SREDISTE-SRCA-JELENA-PANTIC_slika_O_50445745Razmišljala sam na koji način da započnem blog izazov ili nešto slično tome, što je pokrenula Merima, a pre toga nešto slično i Miljana Vidosavljević i shvatila da je najbolje da krenem od jedne knjige koja mi je ulepšala život kad je dospela u moje ruke – “Putovanje u središte srca” Jelene Pantić.

Jelenine tekstove sam prošle godine primetila nekoliko puta. Bili su mi veoma interesantni jer su mi se lepili za dušu kao da su za mene napisani. A onda sam pročitala da se ove priče zasnivaju na geštalt psihologiji i nešto me je odvojilo od njih, kao da, ni sama ne znam zbog čega, nisam htela da im dam šansu.

A onda sam se krajem godine osećala nesrećno. Nije tu bilo nečeg konkretnog, naprosto se sve skupilo, izašli su neki stari nemiri iz davno zatvorenih fioka, povukla sam se u sebe i tiho patila. Tada sam primetila Jelenu. Ponovo se pojavila i ponudila Izazov radosti, petnaestodnevnu “terapiju”, koju je predstavila kao način da svako ko se odazove ima šansu da ulepša svoj život. Učinilo mi se to kao znak koji je trebalo da mi pomogne. Zaboravila sam i na geštalt, i na svoje ničim izazvane predrasude i prijavila se. Osećala sam se kao da sam pod ledom a potreban mi je neko ko će mi pomoći da pronađem put do površine i sunca. Izabrala sam Jelenu da me vodi.

Kada sam odgovarala na njen prvi zadatak, da pronađem sve čemu sam u životu zahvalna, počela sam da osećam kako popuštaju neke stege ispod mojih grudi. Setila sam se što me to čini živom, srećnom i optimističnom i osetila da sam izabrala pravi put. A kada je drugog dana trebalo da se setim svih lepih trenutaka iz svog života, toliko sam se isplakala da sam mislila da mi suze nikada neće stati. Na kraju tog zadatka napisala je: “Ako budete plakali, to je normalno, pustite suze da izađu iz vas”. Tada sam znala da je Jelena dotakla moju dušu i da joj verujem. I da ću opet osetiti sreću jer ima ko da me vrati na njen put.

Danima sam pratila njene zadatke, tražila radost u sebi, šetala, trudila se da ljudima činim dobro, pevala, igrala, opuštala se, stvorila svoje izmaštano mesto za opuštanje i stopila se sa prirodom. Već na pola osećala sam da me kao čarobnim štapićem vraća u radost. Sve što me pritiska popuštalo je, postajalo lagano i lepršavo. Opet sam osećala mirise i vetar na licu i kišu koja kaplje po rukama i sunce koje mi miluje usne. Opet sam bila ona stara. Zahvaljujući Jeleni.

Kada su se zadaci završili, nisam želela da to bude kraj. Nastavila sam da upijam njene reči kao da su samo meni namenjene. U njima sam naučila mnogo.

Na jedan poseban način, kao da priča o sebi, kao da već unapred zna šta ću da je pitam, pa mi sama odgovara, učila me je svemu što sam mislila da znam, a nisam imala pojma. I sve na tako jednostavan način, kao kad sediš pod zrelom jabukom mrtav gladan, a ne padne ti na pamet da ustaneš i jednu ubereš.

Tako je Jelena pričala o ljubavi, prijateljstvima, nadama, strahovima i tugama.

Naučila me je kako da u sebi nađem radost, samopouzdanje, razumevanje, saosećanje. Kako da volim sebe. Kako da oči ne prestanu da mi sjaje.

Čitala sam njene male bajke i u njima pronalazila odgovore na sva svoja pitanja. Tople pahuljice su me učile ljubavi i pažnji, koju ako dajem onima koje volim, vratiće se i meni. Indijanska priča o dva vuka naučila me je koja osećanja skidaju osmeh sa mog lica, a koja me pune spokojstvom.

Učila me je kako da kažem NE, kako da se suprotstavljam strahu, da budem ono što jesam, da razumem one koje volim i da oni razumeju mene. Da glasno kažem šta mi smeta i gledam kakvu čaroliju to donosi.

Kad sam konačno njenu knjigu uzela u ruke, osećala sam kao da se u njoj nalazi riznica mudrosti koja svima nama nedostaje. Mudrosti koje su kao perje rasute okolo, a Jelena ih je pronašla, sakupila i od njih napravila najlepši ukras koji je mogla da nam da.

Ponekad, kad bi me neke njene priče posebno dotakle, pisala sam joj kakav veliki talenat leži u njoj, zahvaljujući kome joj ljudi veruju i otvaraju dušu. Ali više puta sam joj divljenje iskazivala u svojim mislima. Najbolji dokaz za to je što se njenim rečima uvek vraćam kad god mi klecnu kolena, a ona ih očvrsne i moj korak učini sigurnim.

legs-434918_960_720

Advertisements

4 thoughts on “Svi Jelenini putevi vode do srca

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s