Ljuta mama

angry

Prošle nedelje sam pročitala jedan tekst u kome je prikazana ispovest muškarca koji je od svoje supruge trpeo nasilje u porodici i koji me je ostavio punu gorčine. Pretpostavljam da je želeo da skrene pažnju na problem koji se takođe javlja u trenutku kada pojava muževa nasilnika u javnosti uzima maha.

Pošto nasilje u porodici može da pođe od oba pola, a njegove vrste da budu razne, a smatram da nijedan oblik nije zanemariv, setila sam se jedne sitaucije koju sam skoro videla i koja mi je delovala kao mentalni pakao za onoga koji ga trpi – ovoga puta jednog ojađenog muža.

Događaj se odvija na obali reke pored koje retko ko može da oseća bilo kakvu napetost. Ja sedim na klupi i čitam knjigu, čekajući da me pozovu da krenem za Beograd. Na drugoj strani obale bračni par penzionera sedi za drvenim stolom sa klupicama i ljušti jabuke dok im se kisela voda hladi u reci. Samo se čuje cvrkut ptica koji se jedva provlači kroz šumorenje reke. Idila.

Odjednom nailazi par i prolazi pored mene. Ona je trudna, negde na pola, rekla bih, mada nemam pojma to da procenim, ali stomak joj nije baš veliki kao što sam viđala i izraz lica joj je kao da se žestoko smara, a on je potpuno posvećen svakom njenom koraku, pazi kao da će svaki čas nagaziti na ježa. Privlači mi pažnju jer retko viđam muževe koji toliko paze na svoje trudne žene, a viđala sam ih onoliko.

Odlučuju, pardon, ona odlučuje, da se stacioniraju na jedno dvesta metara od mene, dovoljno daleko da ih vidim, ali ne i da ih čujem. Interesantno mi je što ne sedaju na klupu nego on širi ćebe po travi. Moj hipohondrični um se već pita da li ona, budući trudna, neće tako da prehladi stomak. Ali njoj to izgleda nije bitno. Vidim po izrazu lica da je prilično nezadovoljna.

Moju punu pažnju privlači to što, ni manje ni više, leže na stomak. Isti onaj koji joj nije mali i u kome nosi dete. Opet ponavljam, nemam iskustva sa tim, ali mi deluje za vrištanje što leži na njemu. Osećam kako odjednom mene počinje da boli stomak iako ne radim ono što radi ona. Muž kleči pored nje i masira joj leđa.

Posle nekog vremena on ustaje i odlazi, a ona ostaje da leži kao proštac. Sve vreme razmišljam kako je zemlja hladna, a ona leži na jebenom stomaku. Za to vreme muž se šunja među drvećem i nešto traži. U jednom trenutku prolazi pored mene i ja vidim njegov izbezumljeni izraz lica. Možda i njega brine što ona leži na stomaku, mislim se ja.

Pošto njega već neko vreme nema, a ova tamo ne pokazuje znake života, sada imaju moju nepodeljenu pažnju. A ionako mi nije neka knjiga. Odjednom se on vraća sa nekim ogromnim zavežljajem. Šta li će ovaj sad da radi, pitam se ja.

On dolazi do nje i nešto joj priča. Ona se pomera i pokazuje znake života. Dobro je, živa je. Ali, ne lezi vraže, iz nekog razloga počinje da kidiše na njega i nešto se žestoko breca. Što ona više drobi, on sve više savija glavu ka zemlji. Ona je toliko ljuta da sve trese kosom i on opet sa sve zavežljajem kreće da baza među drvećem. Bože, da li su ovo dvoje normalni, pitam se ja. Uskoro se opet vraća manji od makovog zrna. Ona počinje solidno da histeriše i gleda u mom pravcu. U jebote, još ću i ja da dobijem batine, mislim se, verovatno je primetila da piljim u njih kao u ringišpil.

Ali ne, muž polubled, valjda od šipčenja sa onim zavežljajem, a valjda i zbog cepanja hormona svoje ženice u blagoslovenom stanju, prolazi pored mene i iza mojih leđa kreće da razvija svoj pozamašni teret. To je zapravo ogromna pletena ležaljka koja se razapinje između dva drveta i u koju ne samo da može da stane blagoslovena agresivka nego i njen muž i oni penzosi preko puta i ja đuture. On je sve vreme tražio povoljna stabla, al’ nema boljih nego kod mene, pa se ona naljutila zato što ja sad tu smetam, jer kad legne, biću joj kao čir na dupetu.

Dok ona strelja čas mene na klupi, čas njega što ga kilavi sa vezivanjem konopaca za svako drvo, a do ležaljke još nije ni stigo, ja počinjem da se vrpoljim. Još mi nije vreme da krenem, a muž svaki čas trči između drveća i nje dok mu ona nešto besno govori gledajući u mene, valjda da me potera sa klupe. On, sav crven u licu i upadljivo uznemiren, ne gleda u mene već samo u one konopce u rukama i kao da moli Boga da mi baci neku granu sa drveta na glavu pa da nestanem sa mesta na koje je njegova ženica bacila oko jer ne zna kako da mi kaže da se sklonim. Mislim se nešto: možda ja i čmičak dobijem, al’ ako on njoj titra kao majmun, ja baš i ne moram. Nisam joj ja dete pravila, pa mogu slobodno da dišem punim plućima. Al’ već i meni počinje da ide na živce.

I pošto on ćuti, tu počinje da se odvija prava mala drama. Ljuta buduća mama je opet na zemlji, ali sad mu je okrenuta leđima i ne poznaje ga, odbija svaki razgovor. Njega to još više uznemirava pa povećava tempo trčanja između nje i  polurazapete ležaljke. Ona ga gromoglasno ignoriše, a njemu suze vise na trepavicama.

A onda se umešao Bog. Umesto da odlomi granu drveta direktno na moju glavu, poslao mi je telefonski poziv. Zovu me da krenem kući. Ojađeni muž sa vidnim olakšanjem zatire suze i srećan je što svojoj supruzi može da ispuni želju i u samoći je ljulja na ležaljci. Ja odlazim i rešavam mu jedan problem. Al’ pitam se: ko će, prijatelju moj, da ti reši ostale…?

 

Advertisements

2 thoughts on “Ljuta mama

  1. Uh, uh, vrlo česte scene gde meni dođe da se razbesnim, da je prebacim preko kolena..
    Pa se setim, ko zna kako joj je, da ne grrešim dušu..
    a onda me grize savest..
    Ma svega ima 😉
    Nego, lepo si ti ovo sve opisala da sam imala utisak da ih ja posmatram 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s