Na rubu morske pene

na rubuDok stoji na palubi broda i gleda sunce koje se pomalja iznad visokog brda, oseća da sa ovog malenog ostrva nikada neće otići. I uvek u sebi nosiće te dane i njegov dodir kao skriveni žig na svome telu. I dok krma iza sebe ostavlja belu penu, oseća da i sama nestaje, kao trag koji brod ostavlja za sobom samo kratko, da bi potom nestao kao da ga nikad nije ni bilo.

A more šumi, kao i svakog jutra koje joj je svitalo uz njega, svakog dana ukradenog od sudbine poput malo sreće, koja je uvek nekako bežala od nje i slala joj samo tugu. Kao i svake noći u kojoj se budila u strahu da sve samo sanja pa smirivala uz njegov sneni topli dah.

I znala je da je sve samo trenutak otkinut od života, to bekstvo od sveta koji ne voli i u kome želi da je neko drugi. Pobuna protiv svojih strahova i laži u tim dugim letnjim danima i kratkim toplim noćima u njegovom naručju. I da će svako opet otići dalje, kao da nikada ničega nije ni bilo.

Ali dok stoji na palubi broda, zna da je opet lagala. Da će otići bez osvrtanja, da se neće pitati gde je on sada i da li kao i ona živi u svakom njihovom trenu, da li je i njemu teško da se vrati u svoj život. I sad joj suze naviru dok se obala sve više gubi u plavetnilu uzburkanog penušavog mora. Zna da više nikada ovde neće doći, a zauvek će ovde ostati. U mislima, u snovima iz kojih će se noću buditi sa bolom u dnu duše, u mirisima nekih novih leta koji će je nositi u ove tople letnje dane, u uspomenama koje će nositi dok traje život.

Sad zna da se kući vraća samo njeno telo, kao ljuštura koja će nastaviti svoj život po navici, po tuđim očekivanjima, a duša će ostati da ovde spava. Kao svake noći kada je padala u san dok je udisala njegov dah u belom svetlu mesečine koja se rasipala po njima. Uz njega, kao ovog jutra kada je pre svitanja  probudilo hujanje vetra, željna da ga u poslednjoj zori gleda usnulog, željna da zaustavi vreme, da mu sekundama produži san i zapamti svaki delić njegovog lica.

I dok je ostrvo sve dalje, ona sve više vidi njega, i u moru koje postaje sve tamnije plavo, i u suncu koje postaje sve jače, i u šumu talasa, i u belim galebovima koji prate brod. I evo, vidi ga, tako je blizu, samo ako pruži ruku, dodirnuće ga. On žudno uvlači dim cigarete, čiji se kolut zapliće u pramenje njene kose. Strasno je gleda i već oseća njegov dah i šapat opijajućih reči koje bude njene damare usred snažnog zagrljaja.

I sad ne želi nazad. Ne, ona ne može nazad, misli silovito kruže kao roj besnih pčela oko njene glave. Steže sve jače ogradu dok joj se telo grči od pomisli da više neće usniti u njegovom naručju. Da joj više niko neće tako raspirivati žudnju, uvirati u njene dubine, zaranjati u njenu toplinu i mamiti drhtaje koji paraju tišinu.

I već sve zna. I ulicu kojom će proći na putu do svoje kuće, i svaku zgradu, i svako stablo bukve sa koga već počinje da kaplje žuto lišće nošeno vetrom. I svoju kuću koja joj sada liči na tamnicu i nosi samo teskobu i tugu koja davi.

I tu će se nastaviti život koji kao da je stao pre njenog odlaska i nastaviće se zauvek. Ali ne, ona to ne može, svaka misao joj se podiže do srca i kao da ga steže. Ne može više da nastavi život tamo gde je stao, ne želi da zaboravi ove dane, ne želi da ih izbriše kao da ih nikada nije bilo. Lagala je da može… Ne, ne, ona se neće pokoriti životu koji preti da je proguta i odvuče u svoje dubine.

I već zna kako će sve biti. I miris kuće, tako dobro poznat, a sada stran i dalek, sa skrivenom zamkom da raspiri osećaj krivice, pred kojim ona neće pokleknuti, obećava sebi, olakšanje što nema nikoga i što ne mora da glumi već da sedne na svoj kofer i gleda ceo sat u tamu koja je vuče da se u nju utopi. I dah njenog parfema u spavaćoj sobi, čiji miris još pomalo tinja još od onog dana kada je otišla i kada se ustreptala spremala za zagrljaje koji su je žudno čekali.

A opet, po tupom bolu na dnu srca znaće da je sve ostalo iza nje, u onim tihim talasima i svetlucavom suncu. I plakaće dugo na svom šarenom prekrivaču koji miriše na stari život. Pa kad jecaji uminu, videće sebe u odrazu starog ogledala i znaće da mora da nastavi dalje, kroz život pun ravnodušnosti i tupe  nade da će možda opet nekada za sebe ukrasti malo sreće.

Ali, ne, ona ne može tako lako nazad. Vetar sa mora joj hladi lice i nosi kapljice morske pene koje joj se mešaju sa suzama koje lagano klize a da ih nije ni osetila. Naslanja lice na svoje rame i oseća na koži miris soli i pomorandžinog cveta i tu, na prevoju ruke, miris njegovog tela. Sklapa oči i udiše, kao da udiše život. I vidi njegova leđa oprljena suncem preko kojih prelazi prstima lagano i sasvim nežno dok on, smiren i zanesen njenim toplim dodirima ne sklizne u san a ona ga gleda i želi da taj tren nikada ne prestane, da ostane zauvek zamrznut u vremenu.

Pa zar može da živi svoj život i da se pravi da nikada u njegovom naručju nije udisala miris borovine i jasmina i slušala na užarenom suncu zveckav zvuk cvrčaka i kliktaje galebova, kojima je zavidela na slobodnom letu pod modrim nebom? Pa zar da se svakog jutra budi sa bolom u srcu i tugom što samo u snovima čuje hujanje morskog vetra koje je probudilo pred rastanak sa njim?

Pa zar da živi od sećanja koja joj kao sitan vez pred očima prave sliku njegovog lica, ustreptalog pogleda i osmeha? A u tišini jesenjih noći iza sklopljenih očiju traži zvuke mora, talasa u uvali ispod prozora, njegove šapate i tiho disanje u snu? Zar će svu buru strasne duše ostaviti na onoj užarenoj obali, a u svojoj kući živeti sa tamnim mirom i mučnim ćutanjem koji razrivaju njenu dušu?

Vreme je da se probudi. Vetar suši suze i kapljice sa njenih obraza. Sutra… sutra će krenuti iznova… Vreme je da tuga nestane kao morska pena kad je brod ostavi daleko iza sebe, na pučini kojoj se ne vidi kraj…

 

 

 

 

Advertisements

5 thoughts on “Na rubu morske pene

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s