Sasvim običan dan

angry-31135_960_720Mesto zbivanja: Dom zdravlja Palilula u Knez Danilovoj

Vreme zbivanja: 6 po podne

Likovi: Jelenče, mama Radmila, stručna medicinska sestra, doktorka Kušljević

 

Uvod:

U lepoj popodnevnoj šetnji po gradu, koja mi tako prija i uz koju se divno opuštam, zazvoni mi telefon. Javlja mi se majka u nenormalnom stanju. Kaže da ima neku alergijsku reakciju, nema pojma od čega, da joj otiče lice i moli da dođem po nju i vodim je kod lekara.

Zaplet:

Kad sam je videla, htela sam da se šlogiram. Sva je u plikovima sa jedne strane lica. Nema pojma otkud joj to, samo kaže da se jako loše oseća i da je lice i ruke veoma svrbe. Dogovaramo se da odemo u dom zdravlja u kome ima karton jer će  nas, po svoj prilici, išutirati iz Urgentnog, po principu: »Zašto niste išli kod izabranog lekara…?«. Da se ne bi natezali oko toga da je njen izabrani lekar radio pre podne, odlazimo pravo u Knez Danilovu i očekujemo pomoć od onih koji tamo rade.

Dočekuje nas sestra na info pultu, stručnim okom procenjuje da mama Radmila ne laže da ima alergijsku reakciju i šalje je kod terenskog lekara u čekaonicu pored. Terenski lekar je prima i izjavljuje da ne može da joj pomogne jer je na terenu. Činjenicu da upravo sa njom razgovara, tj. da je prisutan, verovatno misli da predstavi kao njenu halucinaciju od alergije.

Vraćamo se na info pult i sestra nas sada upućuje na doktorku Kušljević i ordinaciju br. 8.

Kulminacija:

Mama Radmila izjavljuje da se oseća veoma loše i kuca na vrata br. 8, koja su zaključana. Odlučujemo da posedimo jer ionako smo svratili iz dosade u dom zdravlja i da sačekamo da se doktorka vrati odakle je došla. Dok ona kuka da joj je sve gore, iz ordinacije čujemo da nekoga ima. Mama Radmila ponovo kuca, uspaničena da će se ugušiti. Iako mislim da ne može da se uguši ako joj je alergija već izbila po koži, neću ništa da kažem jer nisam stručna za tu oblast.

Vrata se otvaraju i na nas se ustremljuje jedan razgnevljeni lik, koji urla tako da se ori ceo sprat – doktorku Kušljević smo mnogo naljutili jer kaže da je zbog nas morala da ustane i otključa vrata. Mama Radmila je moli da je primi jer joj nije dobro, a ona histerično saopštava da joj ne pada na pamet jer nije njen pacijent i odlučuje da joj zatvori vrata ispred nosa…

Tada meni, Jelenčetu, padaju roletne. Odlučujem da je sprečim da zatvori vrata i to činim upotrebom leve nogice i ručice. Pošto inače izgledam kao da sam pošla u prvi razred osnovne škole i doktorki sam do nivoa grudi, mislim da biste se složili sa ovim opisom. Počinjem da urlam, i sama sebe iznenađujući sopstvenom agresivnošću. Pitam je da li je normalna i da li vidi da je ženi izdeformisano lice, a ona mi na to drsko odgovara: “Vidim, pa šta?” Ipak, moja suluda reakcija je na kraju doziva pameti i na moje tvrdnje da nas je na nju uputila stručna sestra sa info pulta, ne smanjujući gnev i optužbe da lažemo, ipak odlučuje da je primi.

Peripetija:

Dok čekam mama Radmilu da izađe iz ordinacije raspomamljene doktorke Kušljević, osećam se vrlo loše što sam se onako ponašala i koristila nogicu i ručicu da sprečim zatvaranje vrata ispred naših noseva. Mrzim kad je neko agresivan, a sad sam i ja ista. Ali, uspela sam da je uguram unutra, pravdam samu sebe.

To mi vraća ružna sećanja. Prošle jeseni, izvela sam isti performans u Gradskoj bolnici kada su mi oca, onkološkog bolesnika koji je krvario iz rane koju je pre godinu dana operisao, i koga smo maltene sami doneli, odbijali da prime jer njegov doktor više tu ne radi. Na prijemu, pred gomilom ojađenih pacijenata i medicinskog osoblja, ja sam doživela svoju premijeru padanja roletni u medicinskoj ustanovi.

Drala sam se kao magarac, vikala da treba da ih bude sramota da čoveku kome su dani očigledno odbrojani neće da pomognu i pretila inspekcijama, novinama i televizijskim kamerama. Moja bahatost i blef pretnje su ih zbunile i odlučili su da ga prime. Ni pacijenti se nisu bunili, propuštali su nas bez reči, nadajući se da nikada neće doći u istu situaciju.

Ovde sam doživela reprizu. Dok je čekam i razmišljam, čujem da sestra dolazi i moli terenskog lekara da siđe u apoteku doma zdravlja jer je nekoj ženi pozlilo i leži. Terenski lekar izjavljuje da ne može da siđe jer je na terenu i sestra odlazi.

Rasplet:

Mama Radmila izlazi i odlazi da primi dve injekcije. Kaže mi da je doktorka bila ljubazna uprkos našem nedopustivom kucanju na vrata i sad čekamo novi red. Posle pola sata ona konačno ulazi, a za to vreme neka nova doktorka počinje da grdi osoblje jer žena u apoteci već 45 minuta leži i niko neće da je pogleda iako je imala tu sreću da se složi na patos ustanove pune lekara. Koji, gle ironije, nikako da nađu vremena da je pogledaju. Dok mama Radmila sedi unutra, čini mi se već sto godina, kao da sama sebi daje injekciju, vidim kako nesrećnu ženu liftom dovlače jedna sestra i jedna spremačica i bez prestanka prevrću očima. Valjda ih nervira što su bile na pogrešnom mestu u pogrešno vreme pa ih zadesio omraženi zadatak.

Epilog:

Mama Radmila je dobro. Ja se još pitam da li sam baš morala onako da se ponašam, ali efekat me navodi da verujem da jesam. Još od prošle godine, kada sam napravila scenu u Gradskoj bolnici, postala sam kao majmun koji je naučio na uslovni refleks: samo uz pomoć dranja i agresije možeš da dobiješ šta hoćeš i šta ti, nažalost, pripada. Bravo za sve nas. Što jedni iz drugih uspešno učimo da izvlačimo ono najgore i što sve ovo proglašavamo sposobnošću i prodornošću. A najviše jer sve ovo postaje deo jednog sasvim običnog dana…

 

Advertisements

13 thoughts on “Sasvim običan dan

  1. Jaooj, kako me je ironisno nasmejao ovaj tekst. Zaljucak ti sve govori: “bravo” sto nam to postaje normalno i sto moramo biti agresivni da bi nesto dobili, iako znamo da to nije pravi put. A budemo u situaciji da je jedini 😦

    Liked by 1 person

  2. Draga Jelena, ovaj tvoj tekst me podseti na Svetislava Basaru – njegov surovi humor kojim barem malo zamaskira… U stvari, podseti me da smo postali zemlja u kojoj se čudimo kad neko uradi svoj posao, kada je neko ljubazan… a samo treba da radi svoj posao.

    Liked by 1 person

  3. Užasnuta sam!! Ne tekstom, jer sam apsolutno sigurna da se sve tako desilo, već samim dešavanjima, u oba primera. Nema opravdanja, ni jednog, za oba slučaja.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s