Anatomija jednog zaljubljivanja

Love-Falling

Izađeš tako jednog dana i nemaš pojma da će ti život naneti zaokret za pamćenje. A kreneš normalno, pored kuća i drveća koje znaš od malena i koje više i ne primećuješ.

I baš tu, na starim stepenicama sa oguljenim gelenderom od kiša, snegova i godina, na kojima si pravila prve korake kad si bila dete, naiđe on. I upoznaš ga. I ništa se spektakularno ne dogodi. Jedno muško više koje znaš, kao što znaš i mnoge druge.

I ništa tu nema značajno, ni to što si zapamtila njegovu košulju belu kao sneg protkanu plavim koncem, ni to što se oko njega širio miris pomešan sa nekom neobičnom toplinom, valjda njegovog tela. Ali, nije to ništa čudno, braniš se, uvek primećuješ detalje kod svih ljudi.

Onda počneš da ga srećeš. Često. I što je on ljubazniji, ti si drskija. Nemaš pojma što. Znaš samo da je strašno važno da budeš nadmena, iako to uopšte nisi i da ti se mnogo sviđa kad vidiš njegov osmeh koji namah zgasne pod tvojim ledenim pogledom. I stalno misliš da je nevažan, iako stalno izviruješ s prozora kada će da naiđe, pa kad se pojavi, iza zavese ga krišom gledaš i proučavaš i priznaješ sebi da je nekako lep kad mu se osmeh razlije licem.

Onda odlučiš da malo popustiš, pa mu dozvoliš i poneki razgovor. I mnogo ti je smešan i nekako imaš potrebu da mu se podsmevaš za sve što kaže. Ali ipak ćutiš. A kad ostaneš sama, dugo misliš o svemu što je pričao i to pamtiš danima. Ali, to je normalno. Ti ionako stalno slušaš šta ti ljudi pričaju.

A onda počneš da mu pratiš postupke. Praviš se da ga ne primećuješ kad ga sretneš i gledaš šta će da radi. Pa kažeš sebi, ako za mnom krene, baš će da ispadne glup. I prođeš visoko uzdignute glave, kao da si oslobodila Beograd. A on krene za tobom, samo da te stigne i javi ti se. I uopšte ti nije čudno što ti se lice ozari kad je pored tebe i kad koračaš uz njegovo rame, koje kao da je napravljeno da ide uz tvoje.

A onda, jedne tople letnje večeri pomisliš kako bi baš tada volela da ga sretneš. Pa te težak miris jasmina iz bašta pored kojih lutaš i kao tražiš nešto što ti negde na dnu srca mnogo nedostaje, opije tako jako da ti iz naježene duše, kao voda koja je konačno našla pukotinu u steni, šikne želja da ga poljubiš.

I onda staneš, uplašena i opijena ovom mišlju. Pa se čudiš otkud ona tu i zašto ti toliko prija pa na nju ne možeš da prestaneš da misliš. Pa se pitaš kako sad to kad ga od početka guraš i ne daš mu da ti bude blizu. Ali duboko u sebi znaš i zatrpavaš taj glas koji te stalno truje.Pa, ti si se to zaljubila…

Ova nova misao kao da ti osvetljava dušu. I sad sve gledaš nekako blistavo obasjano i sve proživljavaš otpočetka i sve ti je jasno i čudiš se kako tako jako umeš da podvaljuješ sebi.

I sad jedva čekaš da ga vidiš, da sa ovom novom mišlju, koja ti tako razigrava srce oslobođeno nekih teških stega i pokloniš mu svoj ozareni pogled i osetiš njegove treptaje koji ti tako nedostaju.

Pa kad ga vidiš kako priča sa nekom drugom, ti se razbesniš pa bi samu sebe izudarala što si priznala koliko ti znači. Ali, čim ti se osmehne, ti zaboraviš na svoj bes, pa se smiriš i pravdaš ga, pa nećeš valjda da mu braniš da sa nekom devojkom priča…

Pa počne da ti nedostaje kad ga nigde nema i sve ti se čini da ga je ranije bilo više, a sad nekako malo. I sve ti čudno i sivo kada njega u blizini nema, a sve zablista kad se on pojavi a oči zakuješ za njega pa čak ni ne trepćeš. I sve ti se čini da se odjednom prolepšao i pitaš se kako to odmah nisi primetila.

Ali nećeš ništa da menjaš nego uživaš u tom milju spoznaje svojih osećanja. I čini ti se da se tako najbolje štitiš, ako ne zna kakva ti se melodija skriva u srcu, ne može ni da te razočara. Pa se greješ na tom plamenu koji se tek razgreva.

A onda ti jednog dana kaže da odlazi. Tebi se nešto skotrlja u grudima i misliš da će ti se raspasti duša naježena od bola. Ali te onda umiri i kaže da će se vratiti i pita da li hoćeš da mu daš svoj broj da bar može da ti čuje glas dok nije tu. A u tebi se sve smeša, i strah da će zauvek otići i da ćeš ga izgubiti, a još ga nisi ni dobila, i čežnja koja odjednom narasta toliko da celo telo boli, i ustreptalost i sreća što želi da s tobom priča i izdaleka.

I u tom vihoru bola, tuge, strepnje, radosti i neiskazane žudnje, poljubiš ga za srećan put. I on ode, a ti ostaneš da nabujalih osećanja premećeš po glavi sve što si rekla i uradila. I sve te boli što odlazi i nose te neka meka krila od sreće što iz njegovog toplog pogleda i nežnosti naslućuješ da te želi i hoćeš da se raspukneš od dodira njegovog muškog mirisnog obraza. A iznad svega stoji pitanje: kada će me zvati?

A on te zove već posle sat vremena, iako još nije ni otišao, jer ne može da izdrži, i sam ustreptao od tvog mekog poljupca, pa već osećaš da mislite i osećate isto.

I onda pričate danima, i upoznaješ mu misli, navike i želje. I sve više ti se sviđa i sve radije slušaš njegov glas. I kad žudno želi da čuje tvoje snove, i kad ti nevešto čita poeziju jer zna da je ti voliš i kad te pita koji ti je stih najdraži, a ti mu malaksale i zaljubljene duše odrecituješ Vaska Popu: »Bez tvojih pogleda reka sam koju su napustile obale«. I stvarno se tako osećaš, kao jedna razlivena praznina bez smisla i reda kada njega nema da ti sakupi misli i zaplete ih u niti sreće.

I iščekuješ njegov povratak brojeći dane, pa kad dođe, ne znaš da li te hvata topla drhtavica od sreće ili treme jer znaš šta će biti.

Pa kad kreneš da ga vidiš posle toliko dana, posle toliko reči izrečenih iz daljina, neki strah te stegne jer kao da te sve vuče da skočiš u neku provaliju punu mirisa i cveća. Ali ipak ideš. Po kiši koja pljušti i među sivim ljudima i oblacima ti blistaš sa narandžastim kišobranom kao svetlo koje se probija kroz mrak.

Ideš tako ka drugom svetlu, pa kad mu priđeš i skloniš se s njim od kiše pod skut tamnog lišća, sve kao da obavije neka mirisna tišina. Tada te poljubi i nestane ceo svet, i ceo tvoj život i više nije važno ni šta je bilo ni šta će biti.

Zanos prvog poljupca nosi te na svojim paperjastim krilima i ti sad znaš da ga voliš celim svojim srcem, koje već odavno treperi kad na njega misliš. I da si se zaljubila još prvog dana kad si ga srela na stepenicama sa oguljenim gelenderom, na kojima si učila da hodaš kao dete. Kad je bio u beloj košulji protkanoj plavim koncem i mirisao do neba.

I znaš da te čekaju i bure i oluje, i kiše i snegovi, i sunčani omamljujući dani, ali više se ne plašiš. Samo da nikada ne prestane ovako da te ljubi…

falling_in_love

 

Advertisements

2 thoughts on “Anatomija jednog zaljubljivanja

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s