Bizar

Devedesete su bile vrlo zakučaste godine. Ili si imao sve ili nisi imao ništa, nije bilo nekih nedoumica. Ja sam bila u ovoj drugoj grupi. Pa kad su se iscrple sve zalihe mojih napaćenih roditelja, došlo je vreme da se radi. Bez obzira na to da li si tek završio školu i uopšte ti se ne radi.

A ja sam se opredelila da radim sve što mi padne pod ruku, i što je, naravno, legalno. Čuvala sam decu i naučila sve o podizanju novorođenčadi, radila u video – klubu i naučila da preporučujem najbolje filmove, što borilačke i  “vampirske” pripadnicima romske nacionalne manjine, što porno džiberima i pervertitima iz kraja,  ali se bavila i trgovinom, u kojoj sam na jedvite jade naučila da baratam parama.

Elem, tog leta kada sam upisala fakultet odlučim da zaradim za sebe neki džeparac. Na Sajmu je u to vreme postojalo šest hala, koje su se objedinjeno zvale Bazar, u kojima ste uvek mogli da kupite šta vam treba, a ne da čekićate tematske vašare. Tamo mi je radila drugarica i ja sam, u to vreme raštrkana na sve strane sveta, često visila kod nje i pravila joj društvo.

Tako sam upoznala i ljude koji su radili oko nje. A odmah mi je potom, kao i svakom blesavom čeljadetu, izgledalo da je tamo odlična prilika da se zaradi neki dinar. I nema šense da me neko zajebe, ta upoznala sam ljude i baš smo svi strava.

Tako prihvatim da dvadeset dana radim na štandu gazdarice koja se baš spremala da ode na more. Oduševim se tu, em mi je pored drugarica, em ću da uzmem keš, a i nema veze što se radi toliko bez dana odmora, ja sam vredna, izdržaću sve!

Ali, šarenilo je izbledelo vrlo brzo. Sedeti u zagušljivoj hali bez ventilacije na 40 stepeni od ujutru do uveče nikako nije bilo spektakularno kako je meni izgledalo dok sam povremeno dolazila. Ali, nema, bato. Kad si počela, ima i da završiš.

Ni ekipa oko mene nije bila baš reprezentativna. Ne računam ovu moju napaćenu drugaricu, sa kojom sam izvrtela sve teme i na čijem sam ramenu najviše kukumavčila. Stalno sam se pitala kako joj nije teško, i tada otkrih da je zatreskana u svog gazdu, matorog zavodnika, zbog koga je sijala kad se pojavi, da l’ zbog manjka kiseonika u mozgu ili šta, ne znam, ali u tome je nalazila snagu.

Sa moje druge strane radio je raspevani homoseksualac, koji je stalno pokušavao da dokaže da to nije, tobože balaveći nad poprsjem moje drugarice. Ona, ga, logično, nije primećivala, a on je na sve načine pokušavao da joj privuče pažnju. Nažalost, na njegove sumanute priče o savladavanju prašuma, planinskih vrhova i zanosnih devojaka sam se samo ja smejala, tako da smo, čudnim spletom okolnosti, a možda i zbog manjka kiseonika, postali sjajni drugari.

Bila je tu i jedna nafrakana maloletna devojka, koja je imala dve velike muke: kako da podvali hroničnom konjuktivitisu i pronađe maskaru od koje joj neće sliniti oči i kako da pobegne od svog dečka i spanđa se sa svojim gazdom, velikim kriminalcem. On je bio zapravo najobičniji šibicar i švercer, ali njoj je, valjda zbog manjka kiseonika, izgledao kao Mikele Korelone.

Odmah pored radila je penzionerka iz jednog podavalskog sela. Pošto je nekada bila medicinska sestra, važno je istaći – glavna, ona nam je postavljala dijagnoze kad god bi nam nešto falilo. Umela je i da predviđa budućnost, pa je tako meni prorekla da ću do kraja sledeće godine roditi muško dte. Rodila sam ga kao što je i ona. A da je slaba u proricanju bilo je jasno iz njene potresne životne priče da je najviše pevala na dan kada joj je poginuo muž i nakon te vesti više nikada nije pustila glas. Pa, gospođo, ako vam se javlja, kako je nešto takvo moglo da vam se omakne?

Bila je tu i najživopisnija od svih – večno u drvenim nanulama, jer noge nikako da joj nauče na cipele, sa tri zuba u glavi, velikim loknama, koje je imala zahvaljujući viklerima sa kojima je noću spavala i pomalo crvenog karmina, tek da dozvoli sebi malo koketerije jer je u velikoj varoši – naša koleginica koja je na traktoru pobegla iz Petrinje. Ali, nemojte da mislite da se ona traumirala zbog bežanja u “koloni u osmom mjesecu”, ma nikako! Ona je uživala u blagodetima metropole (što je za nju Beograd svakako i bio) i otkrivala novotarije kojih se teško odricala. Najviše je oduševio spikerfon na telefonu, tako da je isključivo preko njega pričala sa Krajinom pa smo svi imali direktne izveštaje da li se strini srušio odžak i kada će se oteliti krava.

Svi su ovde radili po smenama, samo smo ona i ja radile non stop. Ja zato što sam mentol, a ona jer joj je, kako je smatrala, upala sekira u med. Tvrdila je da joj je Bazar ostvarenje svih želja jer ovde duže spava i umesto da je svekrva cima da ode na njivu da kopa i muze krave u 4 ujutru, ona se dotera i kao dama ode na posao. A uveče, kad se vraća, muž joj sve »blica« farovima jer misli da je neka zgodna ženska, a, gle divote, uvek se ispostavi da se to njegova žena strašno prolepšala.

E pa sad vidite kako je bilo izdržati dvadeset dana sa ovako živopisnim likovima i vazduhom na slamčicu. Jednog dana, u napadu čamotinje i polaganog odumiranja mozga, upadnem u razgovor sa manijakom koji dahće na slušalicu svakoj koleginici okolo, pa i meni. Našao, kreten, negde sve brojeve telefona, pa došao red i na mene. Ja, debil, rešim da ga preobratim, da mu objasnim da nije lepo to što radi i da treba malo da se pozabavi svojim životom jer ovo što radi stvarno nije zdravo. Da, znam da je bilo mnogo glupo što sam to uradila, jer je dečko, zapravo kasapin iz Obrenovca, logično, u meni video ostvarenje svih svojih snova i počeo da me proganja. Usrala sam se pošteno, što jer je manijak, što jer ume da barata satarom, i jedva sam se otkačila budale. Poslednjeg dana rada rekla sam mu da se selim u Kanadu.

I tako su u polumagnovenju prolazili dani. Jedina svetla tačka bila je kad šmugnem na 10 minuta iza hale, sedenem ispod tada najvećeg mosta na Savi, gledam u reku, slušam vozove i dišem, dišem… Samo tada, sa dotokom kiseonika shvatala sam da Bazar polagano prerasta u bizar i da ću da odlepim ako još budem morala ovde da radim.

Primećujete da ne spominjem kupce. To je zato što ih skoro nije ni bilo. Koja budala će da uđe u taj pakao ako ne mora? Ne računam članove moje familije koji su obnovili obuću da bih ja bar nešto zaradila. I jednog alkoholičara, koji je u stanju nadnaravnog pijanstva došao da kupi ženi sandale da bi mu oprostila što ga nije bilo par dana kod kuće, a nije znao ni koji broj nosi.

Epilog:

Doživela sam 20. dan. Kada se gazdarica vratila, napravila je popis. Nikako se nije slagao i cifra koja je predstavljala manjak volšebno je bila okrugla. Tako me je isplatila za trećinu manje nego što je bilo dogovoreno. Kad smo se razilazile, rekla mi je da je veoma zadovoljna mojim radom i da će me preporučiti i drugima. Zahvalila sam joj. Tolika ovca ipak više nisam bila da me i drugi varaju za platu oko koje smo se pogodili. Biće da gazdama manjak kiseonika tamo nije smetao…