Diližansa snova

vila dilizansa

Na jednom zvezdanom svemirskom proplanku, gde se rasipa čarobni prah, igrale su vile svoju igru. Hvatale bi se za ruke i okretale ukrug dok bi im duge kose lepršale i mrsile se.  Slavile su što se Sunce okrenulo ka njima i donosi im tople dane i noći pune pesme i radosti.

Najmlađa među njima plesala je te večeri prvi put onako kako igraju odrasle vile. Više nije bila dete i osećala je u svom telu neku čudnu snagu koja je previja u pasu i lagani dah koji joj golica srce. I nije znala otkud to, ali joj se mnogo dopadalo.

Usred njihove najradosnije igre i pesme, uz koje su čarobne ptice kliktale tako jako da su se orila cela nebesa, uz šuštanje i blistav trag, u gustu šumu pored njihovog proplanka nešto je palo. Odmah je sve stalo i vile, radoznale da otkriju šta se desilo, pohitale su kroz gusto šiblje i stoletne borove.

A nedaleko odatle, u šumi  krš i lom. Niz pokidane grane visokog zlatnog bora tužno je visila slomljena bela diližansa iz koje su poispadali snovi. Vile su se zagledale jer su o snovima samo slušale, a li nisu znale da su oni tako lepi i da liče na najblistavije mladiće koje su ikada videle. I svaki  je bio lepši od onog drugog, ali najlepši najmlađi od svih, plavi san sa sjajnim očima, koje su tužno gledale u polomljene točkove diližanse zapetljane u granama.

Zgledale su se i odmah znale šta treba da rade. Prišle su imda im pomognu i povele sa sobom na svoj proplanak. Najstariji od svih, beli san, koga su svi snovi slušali, bio je ljut. Zalutali su jer im je nestalo praha koji snovima pokazuje put kada idu onima koji su zaslužili da im se oni ostvare. Trebalo je obići mnoge svetove, a oni su morali da stanu. Za sve je krivio one mlađe, kojima je najveća radost bila da iza sebe ostavljaju svetlucavi trag, na radost onih kojima su se snovi ispunjavali i koji su jedini i mogli da ga vide.

Vile su im ponudile odaje u svojim zlatnim dvorcima dok ne poprave svoju diližansu i ne krenu dalje. A sve to iz prikrajka je gledala najmlađa vila i mislila kako je plavi san nešto najlepše što je mogla i da zamisli da postoji.

Danima su snovi skidali deo po deo diližanse pokidane među visokim granama, danima su sakupljali komade i delove i pokušavali da ih zalepe svojim nežnim prstima. Belom snu se žurilo jer je toliko njih čekalo da oni dođu, ali znao je da će morati da budu strpljivi.

I jedne tople večeri, kada je sedeo ispod drveta i odmarao se od  napornog dana, plavi san je u senci zlatnog bora spazio najmlađu vilu i  njene sjajne oči kako ga gledaju iz tame. Ustao je i prišao joj. Kad je njeno lice obasjao mesec, znao je da je ona nešto što nikada neće zaboraviti.

Od te večeri plavi san i vila su noći provodili u senci zlatnog bora, kada svi odu u zlatne dvorce da spavaju. Ona ga je milovala svojim usnama i pred svaku zoru zaklapala mu oči čarobnim vilinskim prahom da nakratko odspava i bude odmoran za sledeći dan.

A plavi san je svaku noć plovio po paperjastim oblacima ljubavi i otkrivao najlepše tajne sreće ljubeći vilu i shvatio zašto toliko njih želi da im snovi ispunjavaju želje. Zato je odlučio da svakoga dana sakriva slomljene komade diližanse ne bi li ostali što duže, a ponekad je maštao i zauvek. Jer nikada više nije želeo da ode od vile.

Onoga dana kada je beli san otkrio da plavi sprečava njihov odlazak, strašno se naljutio. Orila su se nebesa od njegovog gneva i svi  skriveni delovi  su morali da mu se donesu. Vile, ne znajući za beskrajnu ljubav svoje najmlađe sestre, svojim čarobnim prahom spojile su diližansu i ona je zablistala u svojoj belini, još lepša nego što je bila.

Kad je snovi trebalo da krenu, otkrili su da plavog nigde nema. Preturili su svaki kamen i zavirili u svaku krošnju, on kao da je u zemlju propao. A bez njega beli san nikako nije hteo da krene.

U najvišoj odaji zlatnog dvorca vila je plakala na grudima plavog sna, ljubila ga je i molila da ostane. Obećala mu je da će napraviti malu diližansu u kojoj će moći da ide i ispunjava svakome želje, a njoj se stalno vraća. I on je plakao i molio je da ga pusti da ode i obećavao da će pobeći čim beli san bude zaboravio da je na njega ljut i vratiće joj se zauvek. Rastali su se u rumenu zoru, a njihove suze su se u rano proleće ledile na tlu kao inje.

Tog jutra diližansa snova je otišla. Vila je danima sedela ispod zlatnog bora, na mestu gde je plavi san prvi put ugledao i proživljavala iznova svaki tren, svaki poljubac, svaki ton njegovog nežnog glasa. A onda je ustala i otišla u najvišu odaju dvorca i od vilinskog čarobnog praha napravila malu diližansu, samo za njega, a možda i za nju, da je vodi sa sobom ako poželi, pa da zajedno ispunjavaju želje svima koji to zaslužuju.

Vila još čeka da joj se vrati njen plavi san. Beli se izgleda još nije odljutio. Ali, ona ipak čeka i svaku noć nebo posipa zvezdanom prašinom da lakše nađe put do nje. A pred jutro bere cveće po proplancima i ostavlja svoje suze koje se kao rosa lepe za latice. Puni cvetovima malu belu diližansu i čeka da joj se ostvari njen san…

5KYEWQX

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s