Izbiračica

Nema ništa gore od toga da te muva muškarac koji ti se ne sviđa. I obavezno onaj koga ti hoćeš bleji u neku drugu. Kao po pravilu. Pa ti onda gledaš ovog nesrećnika koji se vrti oko tebe kao čigra i ne znaš da l’ da ga klepiš ili da budeš fin. Pa se ipak potrudiš lepo da mu kažeš, da te ne peče savest.

I ja sam, kao i svi, pravila izbore. Posle nekih mi je bilo lakše, posle nekih je umelo da me pecka na dnu srca od razmišljanja da li sam bila gruba. Ali, kao i svaki pravi Ovan, nisam umela da lažem. Sa mnom je bar svako muško uvek svako znalo na čemu je. Ako mi se sviđaš, videćeš mi u očima. A onda, na korak sam od zaljubljivanja. A onda, na korak i da te zavolim kao da je sutra kataklizma i da ti dam bubreg i litar krvi da te spasim.

A ako mi se ne sviđaš, i to mi vidiš u očima. Čim nema sjaja, nemaš tu šta da tražiš. Možeš da probaš, ali slaba vajda. I odma’ bude metla. Nema mnogo razmišljanja.  A ako me baš smaraš, bude i bezobrazluka. Jeste pomalo sirovo, ali bar znaš na čemu si, sve se tešim ja.

Shodno tome, bilo je svega i svačega. I ljubavi do groba, i litar krvi, obe ruke, ali i slomljenog srca. Pa kad ga zalepim, otpišem dotičnog, da ne kažem sahranim. I možeš da se slikaš kad me prođe. Mogu ja još da mislim na tebe kad legnem da spavam, al’ gotovo, bato, saznaćeš za to ali juče.

Ali zato nije bilo lako ni onima koji su se zalud trudili. A  i nisam bog zna šta ni propustila, verujte mi na reč.

 

Prvi put u životu sam otkačila jednog morona iz moje ulice kada je na sve načine pokušavao da me smuva samo zato što sam rekla da mu je dobra nova kožna jakna rokerka. Zbog tog nesmotrenog komplimenata davio je sve moje drugove da će im pokloniti rej ban naočare koje su mu roditelji poslali iz Nemačke ako pristanem bar da sednem sa njim na klupu u parku. I pristanem ja zbog drugara, iako mi se nimalo nije sviđao.

Kao dokaz da je dečko bio lud je i činjenica da je tadašnji drug, a moj sadašnji muž, tokom celog susreta preležao ispod klupe jer sam dramila da će me sigurno silovati, a ovaj ga uopšte nije primetio. Pale su izjave ljubavi i obećavanje kula i gradova, ali ja sam ostala neumoljiva. Ostala sam netaknuta, na radost mog budućeg mladoženje ispod klupe.

Ali, još jedan dokaz ludila bio je što me je narednih meseci nekoliko puta dočekivao uveče u parku, okružen gomilom opušaka. Dok je on obećavao sve više i više, ja sam samo isprepadano gledala kako da šmugnem jer budućeg muža ni od korova, a ja sam od malena učena da su muškarci dvoglave aždaje koje će te stopostotno napastvovati samo ako im daš povoda.  Vrhunac je bio kad mi je obećao da će mu roditelji kupiti jugo kabriolet pa će u njemu dolaziti po mene pred gimnaziju. Tada mi je popustio strah: “Pa, jedino da dođeš, al’ da staviš kesu na glavu!”, veoma taktično sam završila tu ljubavnu priču.

Epilog:

Dečko me ostavio na miru. Nikada me više nije jurio mada me je uvek čežnjivo gledao kad prođem ulicom. Roditelji mu nisu kupili auto. Danas je siromašniji od mene i stalno ide ogrnut nekim vojničkim ćebetom. Propustila sam da se zajedno sa njim ogrnem i ja.

 

Mnogi su mislili da ću u gimnaziji naći svoju životnu ljubav. Ali, džaba im bilo čekanje. A bilo je i tu prilika.

Svako jutro sam u trolejbusu do škole putovala sa dečkom, finim i pametnim, ali sa zubima a la Fredi Merkjuri. Nemam ni ja neke zubiće, ali se ovaj, za razliku od mene, trudio da ih dovede u red pa je nosio fiksnu protezu. I svako jutro imao ceo doručak u njoj.

Pričali smo stalno, bio je duhovit i pametan, nije da nije, ali ona proteza puna hrane stalno mi je terala neku mučninu. Koncentrisala sam se da mu ne gledam u usta, pa sam nekako mogla da se družim. Ali…

Jednog dana prišao mi je na odmoru. Ja nešto zamišljena gledam kroz prozor, a on mi priđe, nasloni glavu na moje rame i pita da li bih htela s njim uveče u bioskop. Jao, majko moja, ja vidim samo komadiće pljeskavice koju je upravo pojeo u njegovoj protezi. Pa još i da se poljubimo! Pa još će u usta da mi iskasapi onim žicama! Ma, nikako! Odbijem ja tu njega, trudim se fino, al’ sve se plašim da mi se gađenje vidi na licu.

Epilog:

Nikad se više nismo zajedno vozili do škole. Uvek me izbegavao. Danas je stomatolog, ne znam da li su ga ti zubi naveli da se time bavi. Propustila sam da imam besplatnu popravku zuba i da mi vilicu ne upropašćuju šloseri.

 

Poslednji slučaj zbio se kad sam se već udala. Iznenadili biste se koliko su udate žene zanimljive muškarcima, valjda misle da su sa njima sigurniji jer nema obaveza. Budale.

Svakoga dana sam odlazila u podrum pića u komšiluku, u kome je radio prodavac bez jednog prednjeg zuba i sa dugačkim noktom na malom prstu. U redu, njegova stvar kako će da izgleda, al’ rešio da me muva, pa sam onda malo rigoroznija.

Svaki dan mi se smeška i tako ponešto hoće pametno da kaže, da me zadivi. Ja se samo nasmejem i odem, ne upadam u priču. Ali, jedan dan usred prodavnice zazvoni mi mobilni telefon, poznata melodija Enija Morikonea iz još čuvenijeg filma. Obavim ja razgovor, a on me pita:

– Je l’ ti to Bora Dugić?

– Ne, kažem ja. – To je iz “Bilo jednom u Americi”.

– Bila si u Americi?

Zgranem se ja i kažem:

– Au, bre, prijatelju… – i počnem da se smejem na sav glas.

Kad sam izlazila bio je sav crven.

Epilog:

Dečko više nije razgovarao sa mnom kad odem da kupujem. Vrlo brzo se prodavnica zatvorila, a ja više nemam prilike da vidim da neko nosi dugi nokat na malom prstu.

 

Pa sad vi vidite koliko sam toga propustila u životu jer sam bila izbiračica i ima li vajde da se zbog toga jedem…