Ko to kaže da ja neznam da pišem?

slovoImala sam jednu drugaricu sa kojom sam zajedno studirala srpsku književnost i jezik. Obe smo to malo odužile, ali je ona, verovala sam dugo, imala više sreće sa ispitima iz gramatike. Naime, postojao je tada stari profesor koji se spremao u penziju i kapom i šakom delio šestice studentima, da se deca ne zlopate na kraju njegove karijere.

Ja sam kilavila i nisam stigla da se provučem kod starog profesora. To sam godinama prebacivala sebi jer je iz mog ugla to bio odličan način da se rešim proklete gramatike. Umesto toga, dopala mi je nova profesorka, “opasna, vampirka, cepidlaka, smaračica”, kako su studenti voleli da pričaju. Dopala mi je i hvala Bogu na tome.

Ono što me je ona naučila ispalo je neprocenjivo. Zahvaljujući njoj gramatika našeg jezika mi je legla na srce. I usuđujem se da kažem da sam sa fakulteta izašla potkovana za svoj poziv.

Kada sam počela da se bavim lekturom, moja drugarica koja se onomad provukla kod starog profesora odlučila je da krene mojim stopama. Reče da je to lak posao, pa bi i ona da proba.

Preko svojih kanala dobila je lekturu knjige hrvatske autorke koju je trebalo da sredi i hrvatske izraze “prevede” na srpski. Knjiga tanka, iz oblasti hrono ishrane. Što bi reko čovek – laganica.

Međutim, ispade na kraju da sam knjigu maltene prevela i sredila ja. I danju i noću, i u rano jutro i u kasno veče dobijala sam pozive sa pitanjima i nedoumicama. Ne samo što sam razrešavala gramatičke i pravopisne dileme nego sam postala i prevodilac sa hrvatskog jezika, mada oko toga nije bilo mnogo šta ni da se radi. Vrhunac perverzije je bio kad me je po milioniti put pozvala da me pita šta je to “juha” na hrvatskom.

Kada se sve uspešno završilo, zatražila je od mene iskren odgovor na pitanje da li da nastavi dalje sa tim poslom, odnosno da li ja mislim da je ona za to i kako mi se čini da se snalazi. Ja sam odlučila iskreno da odgovorim, kako je i tražila:

– Mislim da ti ovaj posao ne leži baš najbolje. Čini mi se da si oštećena na polju gramatike jer nisi imala prilike da je dovoljno naučiš na fakultetu. Jedino ako budeš htela ponovo da je učiš pa da se ne mučiš. Sem toga, bolje da se ne hvataš više hrvatskog, jer ako ne znaš šta je juha, a imaš je na svakoj kesici Podravkine supe u svim prodavnicama, ne znam šta da ti kažem…

Verovali ili ne, dragarica se veoma uvredila na ovu moju iskrenost, koju je sama tražila. Rekla mi je da ona gramatiku zna, ali da je bila pod pritiskom zbog novog posla i koncentracija joj je bila slaba. A što se tiče juhe, pa, zaboga, ona je celog života bila zaštićena i majka je nije napravila domaćicom, a i muž je drži kao malo vode na dlanu i kuva, pa zašto bi ona uopšte išta oko kuhinje morala da zna. Ta, pobogu, ona je intelektualka i dama.

A ja sam verovatno kuvarica na kazanu narodne kuhinje. I majmun jer radim tuđe poslove.

Šta sam ja iz ove poduže živopisne priče naučila:

1.Ne znači da ste pismeni ako ste završili Filološki fakultet. Jezivo, ali istinito. A ako to nisu diplomci srpskog jezika, šta je onda ostalo za ostale, kojima to nije struka…

I pored onolikog učenja, ni ja nisam znala sve. Učila sam svaki dan otkad sam postala lektor. Pravopis mi je postao knjiga koja mi se zalepila za ruku. Ponekad sam se i sama iznenađivala koliko je stvari za koje sam mislila da se pišu ovako, a ispalo je onako. Naučila sam da se neke reči pišu i spojeno i odvojeno, u zavisnosti od konteksta, da se ponekad piše, a ponekad ne veliko slovo u nekoj reči i gomile sitnica i sitnica.

Ne mislim da ove finese mora svako ko piše blog da prati i zna. I meni se ponekad desi da omašim, najčešće u brzini. Ali ipak sam ubeđena da osnovna pravila moraju da se poštuju jer to nije zbog drugih nego zbog nas samih. To stvara sliku o nama, o našem obrazovanju i kulturi.

Znam da postoje ljudi koji namerno omalovažavaju pravopis i pravila koja nameću učene glave iz Matice srpske ( o sukobu sa jednim takvim sam već pisala u tekstu » », ali, među (svima) nama, ja delim ljude koji su za i protiv pravopisa. I smatram da takav stav mnogo toga govori o njima, a ne o meni.

Zato kad ja pišem tekst, iskucam sve i svašta u brzini, u želji da mi ne pobegne nijedna misao koja se u moru ostalih roji u mojoj glavi. A kad završim, onda sednem i opet sam lektor. Lovim svoje greške i ispravljam ih. Našta bi ličilo da mi tekst bez toga ide među ljude? Pa, odma’ bi se obesila…

Pa zato ne vidim nikakav problem u tome da svi svoje greške pronalazimo, ispravljamo i svakim danom se usavršavamo.

2. Ljudi strašno lažu. Svi kažu da vole iskrenost i mole da im iskreno kažete šta mislite. A kada to uradite ili im, ne daj Bože, uputite neku kritiku, odma’ će oči da vam vade, da se brane i obavezno da vas nešto uvrede i tako otkriju šta zaista misle o vama, iako ih vi niste pitali.

Oni u stvari žele da čuju sve najbolje o svom radu. Moja drugarica bi, na primer, najviše volela da sam ja rekla:

– Ti si odlična za posao lekture. Još nisam srela nekoga ko se tako dobro snalazi u gramatici i pravopisu, sve mi se čini da si prirodno nadarena. A hrvatski izrazi tek! Pa svaka ti čast, nemam pojma otkud ih znaš kad se sa njima u životu nikako nismo susretali. Ne, ne, ne prihvatam da sam ti pomagala, to je bilo samo par konsultacija, draga, samo napred…

E tako, bezočno laganje i uvlačenje u dupe. To svima treba, da sujeta bude smirena i da može na miru da se ušuška u svoj varljivi svet. I svima sve najbolje: svi su najpametniji, najlepši, najbolji ljubavnici, najmudriji savetnici, najvredniji radnici, najiskusniji zavodnici, najodaniji prijatelji, najbolji kuvari, najnepravednije potkačeni, svi su ljubomorni na njih i u njihovim postupcima nema ni trunke krivice niti odgovornosti.

 

E pa ja ne želim da lažem. Zato sam izabrala da ćutim. Ako mi se svidi pohvalim, ali ne odgovaram više ni na jedno pitanje, a šta u svojoj glavi mislim, to samo ja znam. Pa neka svako radi šta mu duša ište, sam sebi kroji i sliku, i život i sudbinu.

A vi, drugari sa bloga, pišite kao i dosad. Nisam ni videla mnogo kardinalnih grešaka. Možda malo kozmetičkog doterivanja i ništa više. Ali uvek mislite na ono što smo još u školi naučili. Ipak je to opšta kultura. I samo bez onih današnjih Fejsbuk fazona : “Mawa, ala bix te poljubijo!”, molim vas! Sve ostalo se da preživeti!

P.S. Ah, da, zaboravih najvažnije! Drugarica je postala nastavnica srpskog u školi. Sada uči decu, a ja svim majkama poručujem da drže fige što jače kada im dođe vreme mature u 8. razredu. Živeli!

 

Advertisements

18 thoughts on “Ko to kaže da ja neznam da pišem?

  1. Da, zaista jeste tako. I ja imam koleginicu sa filološkog koja je većinu ispita položila bez po muke, a onda, kad sam je zamolila da napiše jedan tekst za jedan portal, završila sam tako što sam ga ja lektorisala i sređivala. Kad sam je pitala za jedan primer iz tog teksta da li se šalila ili je stvarno pogrešila, tvrdila je da je ono što je napisala ispravno. Zamolila sam je da uzme žutu gramatiku i da mi javi šta tamo piše. Nas dve smo baš bliske, ali ona se svejedno malo ljutnula. I ona radi u školi. Ja zaista verujem da nije dovoljno samo znanje koje stekneš na faksu i da nije važno toliko kako su se ocene delile, već da neprestano MORAŠ da čitaš, da imaš i neguješ određenu strast za pisanu reč, kao i da si svestan njene snage i uticaja ako želiš da budeš lektor, pisac, profesor ili student jezika. Jedino uz takve profesionalce i uzore ostatak populacije ima šansu. Tako je, uostalom, sa svim profesijama, ne samo sa našom.

    Liked by 4 people

  2. Hm. Nije bitno samo kako je napisano, nego i šta je napisano. Šta mi poručuješ tekstom? Šta želiš da podeliš sa čitaocima? Ko ti je ciljna grupa? kakvu ideju nosiš? i još mnogo, mnogo toga. Boga mi, Jelena je blaga, ja nisam. bar u pola tekstova na blogovima bih, ukoliko nisu izuzetni književni, skratila rečenice. Piši, da te razumem, a ne da mi bude muka. Nekad me je i sramota. Uglavnom ne gubim vreme da čitam svaštarije. Što se pismenosti tiče…Znam da ništa ne znam i konsultujem pravopis MS iz 2011. koji mi je stalno otvoren.

    Liked by 2 people

    • Ovaj put je tema bila pismenost, a ne stil. Mislim da svako ima svoje načine pisanja, pa ako ume da se “nosi” sa dugim rečenicama poput Ive Andrića, zašto da ne. Imala sam u gimnaziji druga koji je fantastično pisao isključivo kratkim rečenicama koje su tačno pogađale cilj. I za to treba imati talenta. Ali to je sasvim druga tema.

      Liked by 3 people

  3. Ostadoh bez teksta! Razlog je tvoja drugarica koja danas predaje srpski jezik. Zašto se čudimo kada današnji klinci ne znaju osnove gramatike i pravopisa? Zašto se čudimo što ne čitaju? Takvih nastavnika srpskog je mnogo u prosveti. Čast izuzecima. I dok pišem ovaj komentar razmišljam da li pravim greške i gde su..Imala sam strogog profesora srpskog jezika i književnosti. Bio je pred penzijom i mom odeljenju je samo dve godine bio razredni starešina. Nije predavao novo gradivo dok svi ne nauče osnove onog prethodnog. Gunđao je kada mu neko spomene nastavnike srpskog u osnovnoj školi. Peticu kod njega sam “krvavo” zaradila. Danas su takvi profesori izuzetak.

    Liked by 1 person

    • Ne brini, Rado, nemaš nijednu grešku! 🙂 Slažem se za ovo što se tiče profesora, mada i dalje verujem da još uvek postoje i oni dobri koji imaju šta da nauče svoje učenike i budu im uzori. Ja sam imala sreću da mi većina nastavnika i profesora srpskog budu sjajni, tako sam i zavolela taj predmet. Ne računam jednu kod koje smo dve godine umesto učenja samo spremali pozorišne predstave. Hvala Bogu, pa nas preuze druga inače bih roknula na prijemnom za srednje škole iz srpskog 100% 🙂

      Liked by 1 person

  4. Baš si pogodila u srž! Nije problem u tome što ljudi greše, ne možemo očekivati da svi sve znaju. Problem je kad greše oni koji bi, s obzirom na profesiju, morali biti ispravni uzori. Znam primer blogerke, magistarke književnosti i profesorke srpskog u srednjoj školi, čiji su tekstovi prepuni posla za lektora, pri čemu problem nisu samo ogromne greške nedopustive jednom profesoru (ko radi – taj i greši, bar ponekad) nego njena sujeta i stav da “neznam” piše polusvet! Nažalost, završen Filološki fakultet i posao nastavnika u školi ne garantuje baš ništa, a ne vredi ni hiljadu diploma onima koji su zaslepljeni sujetom i ne žele da preispitaju sopstvene greške, da uče i usavršavaju se. Pošto i sama uskoro završavam književnost i treba da se upustim u tešku misiju traženja posla, jako me povređuje ta nepravda da radna mesta po školama zauzimaju polustručni ljudi…
    Veliki pozdrav od buduće koleginice! 🙂

    Liked by 2 people

  5. Priznajem da nisam redovan čitalac blogova, prije svega zbog nedostatka vremena, ali na Vaš me je, evo, privukao već drugi post. Nažalost, pravopis i gramatika su danas, kao i obrazovanje u cjelini, spali na niske grane. Najžalosnije je upravo što u današnje vrijeme značajan broj srednjoškolskog šljama željnog diplome visokog obrazovanja završava upravo na jezicima i pedagogiji. Kad samo pomislim da su neke osobe koje poznajem iz srednje škole danas učiteljice i nastavnice, ne bude mi dobro. Što se kolegice tiče, šokantno mi je da bilo ko rođen na prostoru bivše Jugoslavije ne zna šta je juha, ili slične izraze tipa paradajz/rajčica, voz/vlak, vazduh/zrak…

    Like

    • Slažem se sa Vama, pogotovo oko izraza iz hrvatskog jezika, a još više ako Vam kažem da smo i moja drugarica i ja rođene sedamdesetih godina prošlog veka, kada smo svi živeli u jednoj državi i svakog jutra na Televiziji Beograd gledale zagrebački školski program. Možda se neko sa mnom neće složiti, ali za mene je to uvek ostao isti jezik. A što se tiče profesorskog kadra, i tu se slažem, ali se toplo nadam da još uvek postoje kvalitetni profesori i nastavnici, a na druge stvari, nažalost, ne možemo da utičemo…

      Like

  6. Ja sam par puta svraćala na Filološki fakultet u društvu sa ćerkama, starija je u toj zgradi studirala klasične nauke, ali je zbog ozbiljne bolesti odustala, a mlađa će je uskoro napustiti.
    I šta sama mogu da prokomentarišem o pismenosti, o gramatici i pravopisu, to se sve uči u osnovnoj školi, pored svih profesora srpske književnosti i jezika, što će i moja ćerka uskoro postati, pored toliko vas što ste studirali i izučili tu nauku.
    Ma, nemam ja pojma 🙂
    Što se ovog drugog tiče, opekla sam se par puta, pa i sama biram ćutanje.

    Liked by 1 person

  7. Ne mislim da ove finese mora svako ko piše blog da prati i zna. I meni se ponekad desi da omašim, najčešće u brzini. Ali ipak sam ubeđena da osnovna pravila moraju da se poštuju jer to nije zbog drugih nego zbog nas samih. To stvara sliku o nama, o našem obrazovanju i kulturi.- poenta čitave ideje u ovome. A sam tekst je sjajan, hvala ti.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s