Hoću pos’o

hocu posoGledam oko sebe, oni koji najviše imaju najviše kukaju. A gledam, opet, bračni par sa decom iz mog komšiluka, ne rade ni jedno ni drugo, a svakog leta na svoj automobil natrpaju stvari i odu na more u Grčku. Ne bi oni zbog sebe, nego zbog dece… Stara fora.

Nije da sam kao neke babe iz komšiluka koje pretresaju temu o’kle im pare, nego se pitam: kako, bre?! Ja kao radim, a nemam za toliko. A neko ima. Nemam pojma kako. Što bi rekla moja majka: mora da diluju drogu… Mora…

A ja nisam imala dok sam bila nezaposlena. Nemam ni sad baš nešto, ali valjda dok ne se ne odlučim na to dilovanje, pa ima da mi svane. Naravno, pod uslovom da mi u 5 AM policija jarcem ne razvali vrata.

I vi sad sigurno mislite da ću da vam kukam o pričama sa biroa. Ma, jok, nisam ni privirila na isti. A za to postoji razlog.

Odem ja na biro kad sam napunila 26 godina. Nevaljalica, kilavila sa završetkom fakulteta, pa izgubila pravo na zdravstvenu knjižicu. Nekada davno, kaže legenda, upravo su vam oni preuzimali brigu o zdravstvenom osiguranju kad postanete večiti student. Al’ nema, bato, više. Rešili da tome stanu na put.

Odem ja tamo i oni mi kažu da ne može više tako. Pa da odlučim: ili da dižem dokumenta sa fakulteta i prestanem sa studiranjem ili da odem u RFZO, sad su oni nadležni za mene. Naravno da mi nije palo na pamet da prekidam studije, pa odem gde su mi rekli.

U RFZO-u nađem ja i vezu, jednu isfrustriranu doktorku koja je radila na pregledima oko produžavanja vozačke dozvole. Međutim, ona se u međuvremenu predomisli, iz straha da ne izgubi posao. Da nevolja bude veća, ona to saopšti na šalteru radnice koja treba da mi »zato što je dobra« overi knjižicu. Počne doktorka da drami da neće ona zbog mene da izgubi posao i da neće da krši zakon i da pere ruke od svega i uzrujana pobeže niz stepenice.

Ustiju otvorenih da uleti muva, zapanjeno se okrenem ka šalteruši i susretnem se sa njenim pogledom hladnim da me smrzne. Preko one stvari odluči da mi overi knjižicu na mesec dana (!) Ja se opet zgranem i pitam je šta da radim ako se nešto razbolim posle toga. A ona će meni:

-To nije moj problem. Kod mene dođi ako kreneš na dijalizu ili dobiješ rak, a za ostalo nemoj da dolaziš.

-E pa dabogda tebi tako overavali knjižicu – podivljam ja i izletim kao tajfun, besna i na sebe i na suludu doktorku, i na odvratnu šalterušu, i na prokletu birokratiju.

E zato su mi se smučili odma’, u startu. I više nikad nisam otišla ni kog koga od njih. Kursevi za ikebane i poslovi kontrolora bus-plusa me nikad nisu posebno ložili. Problem sa knjižicom sam rešila udajom, pa bi neki zlobnici rekli da je to bio razlog da prelomim. Lažu, majke mi, ne verujte im.

Al’ sa zaposlenjem je išlo malo teže. Tu mi ni udaja nije pomogla. Čim sam diplomirala, krenem da tražim posao. Puna entuzijazma počnem da obijam noge po školama i nosim svoj cv i nudim se da predajem, da menjam, da radim bilo šta. Idem tako od sopstvene osnovne, u kojoj više nikoga ne znam, do MOC-a, ŽOC-a i ostalih »oceva«, gde će verovatno da me rastrgnu čim uđem na čas, ali, ljudi, hoću pos’o.

Posle jednog putešestvija po nenormalnom pljusku, kada sam po konkursu lično odnela svoja dokumenta i ušla u školu potpuno mokra jer me neki dripac u besnom automobilu na ulazu dodatno polio vodom iz bare, sekretar mi otvoreno kaže:

-Devojko, džabe dolazite, svi ovi konkursi su raspisani unapred za nekog. Čak i za zamenu vam treba debela veza. Pa da znate, bolje se angažujte na tu stranu.

Zahvalim mu se na iskrenosti i, šta ću, krenem da jurim vezu. Al’, ne lezi vraže, naći ću je samo ako mi je tata lično direktor škole ili možda političar ili budžovan zvučnog imena. Tražila, tražila i polako počela da dižem ruke. Svi kažu da nisam tehnološki višak, a gledam neke druge, ubacuju ih u školu pravo posle fakulteta i još drugim nastavnicama otkidaju od časova da bi njima nešto namakli. Tuga…

Bacim se na privatno davanje časova. Nekada je od toga mogla fina parica da se uzme. Opet krenem da obijam po školama i ostavljam ceduljice i oglase sa svojim brojem telefona da radim šta hoće, čak ću i lektiru i domaće zadatke da pišem. Zbog toga mene i meni slične  ocrniše profesori na jednoj Fejsbuk grupi. Kažu, zbog takvih zlotvora kakvi smo mi deca ništa neće da uče. Samo ne znam koja jer meni se javio sveukupno: niko.

Što da mi plaćaju kad ionako sve imaju prepričano na internetu, a i neke majke mi se ismejaše u lice kad sam svoju frizerku u salonu zamolila da zalepim oglas na njenu tablu: »Ta, neću mu valjda uzimati profesora za maternji jezik?! Pa zna da ga govori!«

Da idiotizam bude veći, jedno prepodne vidim na nekoj petparačkoj televiziji uz muzički program u dnu ekrana idu oglasi. Potezom očajnika, pošaljem i ja, klasika: profesorka, lektire, matura, sastavi… Kad mi se nakačiše manijaci! Kažu vole profesorke, pa šta bih ja sve mogla da ih naučim, pa da im pošaljem neki »vrući« MMS, sa naočarima i knjigom, al’ obavezno gola… O, Bože sveti i Bogorodice! Prekrstih se, mada nisam neka vernica i prekidoh sa oglasima.

I kao što u životu obično biva, sve je došlo samo, samo ako čovek ume da čeka. Nisam uspela ni na jednom konkursu, niko me nije zvao ni za administrativne poslove preko Infostuda i ostalih sajtova za zapošljavanje. Za časove srpskog i engleskog našle su me same neke majke koje su želele da im se deca usavrše. Posle su me preporučivale i tako sam se »razgranala«. A onda me jednog dana pozvao drug koji radi u novinama i pitao da li želim da radim sa njima. To je, čini mi se, bio najlepši dan u mom životu.

Ali drugačije i ne može. Ovo je zemlja Srbija, pa ili se naoružaj strpljenjem i guraj kao konj ka svom cilju ili odma’ skupi stvari i idi odavde. I jeste ovde teško, al’ ni tamo ne cvetaju ruže. Pa šta ćeš, uzmi šta ti život da i ne zanovetaj mnogo. Možda ti se i posreći…

 

Advertisements

9 thoughts on “Hoću pos’o

  1. Ja sam u pregovorima sa svojim mužem da se mi lepo, sporazumno rastanemo!? I da onda konačno, ta naša deca vide more… Jer smo primetili da svi razvedeni parovi idu na more, samo mi, srećni u braku – sedimo kući od kako smo dobili decu.
    Tako da, ako vidiš da sam razvedena – gledaćeš mi slike s mora 🙂
    Sve drugo za posao je čist klasični roman…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s