Srce od betona

gradjevinac

Tog ranog jutra kada se rodio zaorila se planina od njegovog plača. Prvenac je rođen u siromašnoj kući. Otac je bio ponosan, imao je ko da nasledi ime i pomogne mu u teškim radovima.
Ali, kako je dečak rastao, videlo se da ga srce vuče ka visinama. Iako mali, stalno je skupljao kamenčiće i gradio skrovišta za bube koje je lovio po livadama. Kada bi ga pitali šta radi, govorio im je da zida kuću, a kad poraste napraviće veliku za majku, koja je u njihovoj omalterisanoj kućici provodila samo zimske dane i noći, jedva čekajući topla jutra da izađe na širinu i udahne topli vetar i vesele zrake sunca.
Oca je jedva i viđao. Oronuli čovek, pogrbljen od teškog nadničenja i izbrazdanog lica od vetrova i kiša, kopnio je nadajući se da sin ojača i pomogne mu. Ali nije dočekao. One godine kada je sin krenuo u seosku školu, umro je u jedno jesenje praskozorje. Rekli su mu da mu je samo stalo srce.
Znao je da majka sada samo njega ima. I rešio da se brine o njoj i umesto oca ispuni onaj svoj san i jednog dana joj napravi veliku kuću u kojoj će živeti.
Godine su prolazile i on je završio škole, ali i dalje sanjao o svom graditeljskom radu gledajući ljubopitljivo visoke zgrade u varoši i sanjareći kakav je osećaj sagraditi jednu veliku građevinu i prolaziti svakoga dana ponosno pored nje znajući da je u njoj ostavio svoje dane, misli, muke i napore, deo sebe.
Majci je često u večerima pred spavanje pričao o svojim željama, a ona ga je gledala toplim očima i nadala se potajno da će ostati u selu. Sve što bi zarađivala radeći u nadnici davala je da on postane čovek. I nikada se nije žalila. Ali se potajno nadala.
Kada je jednog proleća rekao da je odlučio da ode u veliki grad i pokuša da ostvari svoj san, majka ga je zaklela da se oženi devojkom koju mu je namenila, pa potom neka ide kuda želi. Plašila se da ga više nikada neće videti ako svoj život spoji sa velikovarošanima, tako dalekim, tako stranim, tako tuđim. I on je pristao, osetivši kao da joj svojim odlaskom pomalo duguje.
Pronašla mu je devojku iz susednog sela, jaku, zdravu i otresitu, nadajući se da će mu u velikom gradu biti uteha i podrška, kao neko ko ga razume i povezuje sa rodnim krajem, pa i sa njom, majkom. Kad je video, učinila mu se pomalo grubom, a kad je pokušao da joj ispriča sve o svojim dalekim snovima, učinilo mu se da ga ne razume. I zaćutao je. Nadao se da će ga možda jednog dana, kad se sve ostvari, razumeti.
Nije bilo lako u velikom gradu. I žena mu je bila pomalo plašljiva i nesigurna, ali je to prikrivala, čak i od njega. Pronašli su stan u zajedničkom dvorištu, među došljacima kao što su i oni bili i on je počeo da radi sve što mu je došlo pod ruku, i da prodaje novine, i da raznosi mleko, i da radi na svakom gradilištu koje je tražilo majstore i građevince.
Dolazio bi uveče kući, u skučeno dvorište i sedeo u bašti koju su oivičavali zidovi i mislio na svoj dom i one zelene livade po kojima zraci sunca kao lahori miluju šareno cveće i modro nebo prepuno belih oblaka koji kao da se nadimaju od pene koja se klobuča. I tugovao je za kućom i za majkom, ali ženi ništa nije govorio.
Posle godinu dana rodila im se ćerka, a sledeće još jedna. Počinjao je da shvata da ne može da prehrani porodicu i da mora da nađe neko novo rešenje. I ono mu je stiglo kao proviđenje, kad je bilo najpotrebnije.
Na jednom od gradilišta saznao je da su potrebni radnici za gradnju velikog nuklearnog centra u Iraku i da je posao težak, ali zarada velika. Učinilo mu se da je to prilika koju je čekao čitav svoj život.
I žena se složila, doduše nerado jer nije znala kako će izaći na kraj sama sa malim devojčicama, ali želela je da konačno stanu na svoje noge i ova žrtva joj se činila opravdanom. Vreme je bilo da im krene nabolje.
A onda su godine počele da mu liče jedna na drugu. Dani bez kraja u vreloj pustinji, peska koji na obzorju svako jutro bude pomalo drugačijih ivica, jarkog sunca koje mu je prljilo kožu i zauvek ucrtalo bore oko očiju, potamnele od sitnog peska koje je nanosio vetar. Dani uz ljude koji žive od jutra do sumraka, daleko od svojih hiljadama kilometara, uz koje zajedno ležu i ustaju, jedu i spavaju, grade i stvaraju. Ciglu po ciglu, sprat po sprat, dok i sami ne postanu okamenjeni poput betona koji nalivaju bez kraja i konca.
Kad mu je bilo najteže, mislio je da bar žena više ne mora da brine i da su mu deca obezbeđena i srećna. Ponekad ga je tištalo jer rastu bez njega, ali hrabrio je sebe da je ovako bolje, bar se ničega ne odriču. Samo možda njega… Bežao je od tih misli kao od roja dosadnih muva.
Kada je posle nekoliko godina sve završeno i on se vratio kući, zamišljao je da će mu se ćerke obisnuti o vrat i da će ih voditi u svoj zavičaj da uživaju na poljima na kojima je proveo detinjstvo, zaželevši se i sam one čistoće i lepote boja i mirisa. Ali osetio se kao uljez.
Žena se promenila, pomalo nadmena i potpuno drugačija od one devojke koja je skrivala svoj strah od velikog grada. Sada je bila svoja na svome i video je da je dobro umela da iskoristi novac koji joj je slao. Kupila je stan koji je opremila modernim nameštajem, oblačila se i ponašala kao dama, a tako je vaspitavala i devojčice. Kod obe je u očima pronašao onu hladnoću koju su nasledile od majke. I srce mu se steglo osetivši se kao da nema ko da ga u njegovom domu dočeka.
Kad je otišao da vidi majku, zatekao je staru ženu, bolesnu i ostarelu od života i muka. Pričao joj je da je doneo novac i da će joj sazidati kuću o kojoj je maštao, ali ona ga je držala za ruke i samo rekla: “Kasno je, sine, čuvaj za svoju decu”. Tog kasnog leta je umrla i on se osetio kao da je sam na svetu.
A onda se prijavio na novo gradilište, u Alžiru, pa u Libiji, pa dalje kuda zatreba građevinska radna snaga. Bežao je od svoje porodice koju nije osećao svojom, bežao od stranaca koje je video u svojoj ženi i deci i lutao kao otrovan daljinama da uguši tu beskrajnu tugu i samoću koju nije mogao ni sa čim da zameni. Znao je da je i njima tako bolje, da na njega ne misle, da im ne nedostaje, da ga se sete samo kada legne novac na računu. A njemu ionako ništa nije trebalo.
Radnici su mu postali porodica, nadzornik radova kao brat koga nikada nije imao i osećao je da su mu oni sve što ima. Naučio je jezik i srodio se sa Arapima i znao da više niko u njegovoj zemlji ne bi mogao da ga doživi kao svog. Mnogo toga ga je promenilo i on se navikao na to, kao i na pomisao da kuću ni nema, iako je njegova žena kupila i vikendicu, i auto, i putovala sa decom i živela na visokoj nozi. I osećao je kako mu se srce sa svakim novim izneverenim očekivanjem stvrdnjava, kao da je od betona. Ali, njemu to nije bilo bitno. Ionako one ne bi ni bile srećne da sa njim sve što imaju dele. Jedino je njegov novac bio važan.
Ali kad je jednog dana došlo vreme da se zauvek vrati kući i kad su ga godine i zdravlje oštećeno unedogled teškim i napornim danima primorali da se vrati u svoju zemlju i svoj dom, osećao se kao da ide ponovo u tuđinu. Žena ga je gledala kao stranca, a ćerke kao da nije ni poznavao. Bile su to devojke vaspitane samo za najbolje i najskuplje i on se u tome svemu slabo snalazio. Lutao je ulicama šetajući besciljno ne bi li se sklanjao iz kuće koja je bila njegova, ali on nije bio njen. I to je bilo bolje nego da ćuti uz ženu koju više ne prepoznaje i koja prezire sve njegove neprefinjene manire. Ponekad je želeo da je podseti da su potekli iz istog sela, ispod iste planine, ali je ćutao, da se ne bi svađali.
Ponekad se pitao zašto nije ostao u dalekim zemljama. Znao je toliko njih koji su imali svoje žene u svojoj zemlji, a živeli sa drugima u dalekim gradovima, ali on to nije želeo. Ni da ostane tamo da živi, iako mu je i to padalo na pamet.
A onda je jednog dana prelomio i otišao u svoje selo. Tamo da živi i podigne na mestu stare kuću o kojoj je maštao. Znao je da ovde nikome neće nedostajati i da će odahnuti kad ode od njih kao mora koja im guši grudi.
Sedeći tako na oborenom deblu ispred stare kuće, još manje nego što je pamtio, mislio je o svom životu, da li je negde pogrešio, da li je mogao nešto bolje da uradi, da li je mogao da stvori drugačiju sudbinu, da bude srećniji, voljeniji… Oterao je teške misli kao roj dosadnih mušica i ustao. Vreme je da se radi, a to najbolje ume. A sreća će valjda doći i sama i ponovo smekšati srce kao od betona…

 

Advertisements

2 thoughts on “Srce od betona

  1. Uh kako gorka sudbina i izbor. Nikad nisi siguran da si izabrao baš dobro. Postoji uvek mogućnost da se snovi preokrenu u sasvim drugo 😦 Iako je priča teška ti si je napisala majstorski. Čita se u dahu 😉

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s