Zatravljen

twin-souls

Vera se rodila jedne sušne godine, kada je njen otac morao da proda kravu da bi prehranio svoju porodicu. Siromaštvo ih je pritiskalo, a muškog potomka nije bilo. Rodilo se još jedno, treće žensko dete. A da nesreća bude veća, majka je imala tako težak porođaj da je žena koja je sa došla iz drugog sela da joj pomogne, rekla da više neće moći da rađa.
Otac je to teško podneo, pitao se čemu se Bogu zamerio kada mu takvu sudbinu sprema. Ali, kako je vreme prolazio, povio je još više svoja, od teškog rada ionako pogrbljena leđa i svio se oko porodice. Ponekad, kad bi godina bila rodna, pa i nadnica malo viša, otišao bi u kafanu i uz rakiju, koja je blažila uvek prisutan potmuli bol u srcu, maštao kako ga kod kuće čeka jedna čupava dečačka glava.
Majka je bila tiha, životom samlevena žena. Posle poslednjeg porođaja još povučenija, izgrižena krivicom što ne može da rodi muško, srameći se kao da je sama nešto kriva. Poslednju kćer Veru u potaji je krivila za svoj usud i dete je to osećalo i povlačilo se pred prikrivenom grubošću majke.
Devojčica je rasla u senci dve starije sestre, mirna, tiha i uvek pomalo na oprezu od nekog iznenadnog majčinog udarca. Jedino bi na polju, među cvećem i mirisnom sočnom travom osećala kako je popušta neka teskoba u grudima i kako joj duša leti kao što se cvet maslačka raspe na sve strane kada ga oduvaš.
A kad je već postala devojčurak, gazila bi bosa po travi i u nežnom golicanju vlati na svojim stopalima osećala kako joj se u dnu tela raspiruje neki potmuli žar, naizgled zapretan među pepelom, ali spreman da se razgori.
Na drugom kraju sela, na imanju pored izvora, živeo je Trojan, jedinac sin bogatog oca, čija je zemlja najbolje rađala.Još kao dete išao bi sa ocem po poljima i gledao nadničare kako rade pod žarkim suncem i otac bi mu govorio kako je srećan što nije siromašan jer je to najgora sudbina koja može da zadesi čoveka. Dečak je gledao ta izmučena lica i ruke ispucale i crne od zemlje i to ga je negde duboko u dnu srca ganulo. Ali je ćutao.
Kada je Trojan postao momak, otac mu je rekao da je vreme za ženidbu. Njega to kao da je iznenadilo jer mu još uvek nijedna devojka nije zapala za oko i potajno je želeo da pronađe neku koja bi mu bila bliska duši, ali ocu nije smeo da se suprotstavlja. Buduću ženu upoznao je kada je već bila isprošena za njega, kada je sa njenim ocem, gazdom iz udaljenog sela njihovog okruga, već sve ugovorio. Kada je video, nešto mu se skotrljalo u grudima. Osetio je da to nije ono čemu se nadao, ali je ćutao. Možda, kada je upozna, pomišljao je, srodiće se sa njom.
I trudio se u prvo vreme. Trudila se i ona. Ali bili su kao dve suprotnosti koje teku jedna pored druge, ali se nikada ne dodirnu. Trojan je bio u dubini duše željan ljubavi, ali je osećao da bi ga ona ismejala urođenom grubošću i nerazumevanjem za njegovu nežnu prirodu koju nikome još nije otkrio.
Ni kada je došlo dete to ih nije čvršće vezalo, kako se nadao. Žena je svu svoju pažnju usmerila na kćer, koju je rodila godinu dana po udaji i on kao da više nije bio važan za nju.
Sudbina je htela da baš tog dana kada je Vera pronalazila svoje najskrivenije kutke duše u valtima sočne trave, putem prođe Trojan.
Kada je video, osetio je kao da ga je nešto, dotad nepoznato, taknulo u srce i ono kao da je za trenutak stalo, pa zadrhtalo i nastavilo da kuca. Ali otada pa nadalje na sasvim nov način, ispostaviće se.
Trojan se sećao Vere kao kćerke jednog od nadničara na zemlji svoga oca. I nije znao da je već postala prava devojka. I zagledao se u tu priliku koja bosim nogama prebira gde će stati i sa osmehom u očima koje su izgledale kao da je sve zvezde sa neba sakupila i sakrila ih u plave dužice. I osetio je kao da je pokrenula neku neobičnu toplinu duž čitavog njegovog tela.
Kad ga je ugledala, Vera se postidela i brzo pobegla kroz polje svojoj kući. Znala je ko je on, ali nikada sa njim, niti sa nekim muškarcem nije razgovarala bez prisustva oca.
Od tog dana Trojan je svakoga dana prolazio pored polja. Ponekad bi je video, a ponekad je nije bilo. Postao je to razlog zbog koga ujutru ustaje, tren koji se čeka čitav dan. Ona je za njega bila kao neko najlepše snoviđenje koje kao pramen magle lebdi nad poljem, a kad je ne bi video, tuga bi mu prelila srce i sve bi ga gušilo i bolelo.
Jednog dana, kada je nije bilo na polju, pošao je da je traži. Sedela je među drvećem na starom oborenom deblu koje je prethodne godine prelomio grom, sakrivena od pogleda i sunca koje je već donosilo dah vrelog leta. Kad ga je ugledala, raširila je oči u strahu i spremila se da pobegne, ali je on zadržao rukom, kao da je hteo da joj kaže da se ne plaši i da je neće povrediti. Prvi put je video izbliza i sve mu je bilo još lepše nego izdaleka, od nežne ružičaste puti, preko uzdrhtalih ramena do stidljivosti koja ga je opčinjavala. Sedela je i gledala u zemlju, a on je poželeo da ga pogleda i polako joj pričao kako zna njenog oca i sećao se kako je izgledala kad je bila dete. To je umirilo i pogledala ga je, od čega njemu kao da je srce ponovo zastalo. A kad se osmehnula, znao je da njegov život više nikada neće biti isti.
Svakog dana tog toplog leta Trojan je dolazio na polje i u senci drveća pored prelomljenog debla sedeo sa Verom. Pričao joj je o svemu što mu je ikada bilo na srcu i ona ga je slušala, upijajući svaku njegovu reč svojim velikim plavim očima. Znao je da ga više nikada niko tako neće gledati i osećao se kao da je i sam momak koji tek kreće u život i pronalazi onu koju je oduvek tražio.
Onoga dana kada je poljubio i osetio da mu nevešto uzvraća, mislio je da će mu srce prepući od sreće. Više ništa nije bilo važno, zaboravio je na sve i video samo nju, očaran i zaljubljen. I dve duše su pale u zanos, uživale u blaženstvu i neizrecivim slastima gladnih tela koje im je donosio svaki tren sakriven od ostatka sveta, pa se onda budili iz magnovenja i vraćali svojim životima samo da bi mislili kada će ponovo stopiti svoje duše u jedno.
I Vera se rascvetala tog leta kao najlepša ruža. Dotad neprimetna, stidljiva devojka odjednom je zapala za oko svakom muškarcu u selu. Nisu umeli da objasne šta je to drugačije na njoj, ali i sam korak i zanošenje tela u hodu, i podignuta brada koja je otkrivala skriveni prkos životu, i oči koje su u svojim sneno spuštenim tepavicama nosile vatru mnogih letnjih sutona koje su od nje napravile ženu koja je pronašla sve ono što traži, sve je širilo neki novi sjaj oko nje. A žene su je gledale ispod oka. Zadevojčila se jeste, mislile su, ali ne onako smerno kako treba. Bilo im je tu nešto čudno.
I Trojan je postao drugačiji. Pogled mu se prelio nekim čvrstim muškim samopouzdanjem, a u dubini očiju iskrila se sreća što ga ona kojom je opčinjen čeka sa istom strašću u svakom sutonu letnjeg dana. I ništa na tom putu do polja nije moglo da ga zaustavi, hodao bi kao opčinjen do topline koju je tamo nalazio.
Ali, selo kao selo, počelo je da se u potaji priča da su Trojan i Vera svako veče viđeni da odlaze sa istog polja. To je muškarcima objasnilo zašto se devojka promenila, a žene su se zgražavale nad njenim nemoralom i kurvarlukom da oženjenom čoveku ruši porodicu i ugled.
Onoga dana kada je otac došao da porazgovara sa Trojanom, on je znao da više nema laži. Stao je ispred njega, pogledao mu u oči i rekao da više ne želi da živi život nesrećnog čoveka i da je Vera žena sa kojom želi sve. Otac, pomalo iznenađen Trojanovim samopouzdanjem, bacio je sve karte na sto: ako je istog trenutka ne zaboravi, oduzeće mu sve što ima i završiće kao nadničar, kao i budući mu tast – ponižen, siromašan i sažvakan životom. I Trojan je zaćutao. Nikada nije zaboravio lekciju o siromaštvu, ma kako da ga je ganula na dnu srca.
Kad je Trojanova žena saznala gde joj je muž provodio letnje noći, pozvala je vračare iz svih sela njihovog okruga. Obećala im je mnogo novca ako unište Trojanovu ljubav prema toj devojci. Znala je da mnogo traži ako želi da on zavoli nju i da tu pomoći nema, ali bilo joj je dovoljno samo da ih rastavi. I vračare su se dale na posao. Po celom selu pronele su se vesti da je Vera bacila čini na Trojana, da je miran i pošten čovek zatravljen od strane zle devojke, a sve u nadi da će taj način pobeći od svoje bede i sirotinje.
Sve stare žene su se krstile slušajući ove vesti i naravno da su u sve verovale. Govorile su da su spremne da pljunu devojčuru samo ako naiđu na nju.
Ali, nje nigde nije bilo. Onoga dana kada je razgovarao sa svojim sinom, Trojanov otac je razgovarao i sa Verinim ocem. Zapretio mu je da će mu uništiti život i uzeti sve što ima ako kćerku odmah ne otera iz sela. Otada je Vera sedela zatvorena u kući. Ležala je u jednom ćošku male sobe, na pohabanom krevetu prekrivenom ćilimima i gledala u parče neba koje se videlo kroz prozor. Bol koji je razdirao dušu nije joj dao ni da ustane ni da govori. Ni suze ni jecaji nisu mogli da poteku od kamena koji se preprečio na dnu grla. Nije znala gde je Trojan ni da li i on pati u tom trenutku, ali je znala samo da ga nema. I gušila je bol zbog potajne nade da će se odreći svega i doći po nju.
Trojan nikada nije došao. Umesto njega, otac je u gradu ispod planine koja se na obzorju videla iz njihovog sela pronašao Veri muža. Otišla je jednog maglovitig jutra u svitanje, da je niko ne vidi. Zajedno sa njom krenuli su otac i majka, bez reči, kao što su bili od onog dana kad su saznali da im je kćerka osramotila kuću. Onog istog jutra kada je Trojan slušao glasove petlova od nesanice i tupe nemoći da se suprotstavi ocu i pobegne od života poput robije.
Dve godine kasnije Vera je umrla od batina koje je svaki dan dobijala od muža, koji je mučio dolazeći kući pijan i besan na ceo svet. Verovao je da mu zahvaljujući svom raspusnom životu ne donosi naslednika na svet. Nije ga pokolebalo ni to što je i prethodnu ženu oterao jer je verovao da je jalova.
A Trojan je nastavio svoj život među plodnom zemljom, ženom i ćerkom. Gledao je kako zemlja rađa, žena stari, a kćer postaje devojka. I izgledao je uvek smireno i kao da je onu epizodu, tako čestu u životu muškaraca, zaboravio. Ali, kada se teško razboleo, pred smrt je tražio da se ispovedi. Dugo je govorio, iako slab, ali je za to pronašao snagu. Ispričao je sve i otkrio da sve te godine na duši nosi jedan život – Verin. Tek tada je mogao da umre. I da se nada da će bar tada konačno moći da bude sa onom koju nikad nije prestao da voli.

Advertisements

9 thoughts on “Zatravljen

  1. Divna, dirljiva priča, prelepo ispričana.
    Verujem da nije jedina slična, mnogo je ljubavi ostalo neostvareo zbog zabluda, predrasuda i razlika među ljudima, gordosti zbog bogatsva.
    On se nije na vreme pobunio protiv braka koji nije želeo. Da tada jeste, sve bi drugačije bilo.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s