Moja zvezda

 

12189801_10208244317971696_7884193746276428965_n

Prvo što mi se dogodilo kad sam se rodila bilo je da sam postala član Sportskog društva Crvena zvezda. To je, naravno, umesto mene uradio moj tata, nimalo ojađen što je dobio još jednu ćerku, naprotiv, njegova ljubimica odmah je postala zvezdašica – prirodno.
I to nije nimalo čudno. Za tatu Zvezda je bila nešto najvažnije, po čijim utakmicama se pravio raspored svih značajnijih proslava i događaja. Mama tvrdi da su se i venčali na dan kada nije bilo utakmica u državnom prvenstvu.
I tako je bilo oduvek. Tata je od samog stvaranja voleo Zvezdu, a još kao dete prosto obožavao fudbalere, čije je likove sekao iz novina, pa lepio na velika dugmeta koja je isecao sa kaputa i bundi gospode i gospođa koji su dolazili u kuću njegovog oca, pa tako sa svojim bratom pravio timove i igrao nešto poput današnjeg stonog fudbala sa okruglim kamenčićem. Naravno da je zbog toga par puta dobio velike batine.
Kao sasvim mlad držao je na zidu uramljenu sliku Rajka Mitića. Kasnije su dolazili i Šekularac, i Džaja, i Pižon, i Piksi. I tata je bio najponosniji, kao da je deo njih. Zato je bilo prirodno da i ja budem deo velike zvezdaške porodice.
Prvo čega se sećam bila je lutka sa velikim plavim očima i crnom kosicom, koja je u rukama nosila gumeni Kup Jugoslavije. Bio je to Zvezdan, najlepša lutka mog detinjstva, u crveno – belom dresu, sa belim dokolenicama i crnim kopačkama – pravi mali lepotan.
Tako sam i ja naučila kako se u mojoj kući diše. Tata bi sedeo u svojoj zelenoj fotelji i na televiziji gledao utakmice i razne sportske emisije sa nekim čikama u šarenim džemperima, a ja sam stalno bila tu negde blizu, sa svojim lutkama u kolicima, medvedima, flomasterima i blokovima i uživala u toj mirnoj nedeljnoj atmosferi. A kad bi bilo poluvreme, pozvao bi me da se popnem i sednem kod njega, pa da zajedno gledamo crtani film – jednog sumornog čiku Gustava koga stalno život guši. Ali meni je bilo lepo, i tata i ja smo ga imitirali i smejali se.
Svakog drugog vikenda išao je na utakmice, i kad je kiša, i kad je sunce, i kad je sneg i košava. Obukao bi svoj topli sivi kaput, poneo kišobran i jastuče na kome će sedeti i odlazio na zapadnu tribinu Zvezdinog stadiona, a ja sam ga gledala kroz prozor i maštala kada ću i ja biti dovoljno velika da krenem sa njim.
I na moru se znalo – nedeljom popodne sedelo se uz tranzistor na obali i slušao se prenos utakmice. Ja bih sedela pored njega i kao velika prelistavala “Sport”, čitajući samo članke o Zvezdi. Pitao me je jednom zašto ne čitam ostalo, a ja sam mu rekla: “Zato što je ovo najvažnije”. Smejao se, a ja sam gledala kako mu oči sijaju, plave kao more, kakve nisam imala sreće da nasledim od njega.
A onda je došlo i to vreme – da krenem i ja na utakmice. Ogroman stadion, sav crven i beo, a ja ponosna sa rukom u tatinoj, sa bukom u ušima, koju ili voliš ili je ne podnosiš, potpuno osvojena i opčinjena.
Tako sam dobila i svoju kartu za celu sezonu, ispostaviće se onu najvažniju, kada je Zvezda osvojila Kup šampiona i ja sa svog sedišta na “zapadu” gledala kako stvara istoriju. I tako smo onda odlazili zajedno, on u svom sivom kaputu, sa jastučetom i kišobranom, a ja sa Zvezdinim šalom i zvezdaškim jastučetom, dok je mama stalno prosipala vodu za nama, da sve krene srećno. I vredelo je.
Bili su to neponovljivi dani, trenuci kada se valjalo nešto veliko i veličanstveno, a tata i ja smo kao dve male tačke bili u armiji hiljada lica, dlanova i grla. Ja, pomalo željna severne tribine, gde je, činilo mi se, atmosfera tako slična mom temperamentu, mada sam kasnije, sa tog istog “severa” gledala “zapad” i osećala da sam ja ipak ćerka svoga tate. I tata, koji je te trenutke čekao čitav svoj život. I oni su došli: Grashoper, pa Glazgov Rendžers, pa Dinamo Drezden, pa Bajern Minhen, od koga ne znam kako nismo poludeli, i na kraju Bari – kruna protiv Olimpika i samog Piksija, čiju mi je posvetu u knjizi napisanoj o njemu tata nabavio baš pred njegov odlazak u inostranstvo. I savršenstvo koje čekaš da ti se ostvari i ono dođe kao najlepši san, samo da ga odsanjaš i konačno budeš srećan.
I kao posle svakog najlepšeg sna, više ništa ne može da bude savršeno, pa naiđu i neki teški dani, oni u kojima živiš od onih lepih, pa ti sećanja blaže ovu novu tugu. Ali, tata nije gubio nadu da će opet biti isto. Nadao se čak i kad sam ja prestala da idem s njim na utakmice i kad je opet sam, u svom sivom kaputu, sa kišobranom i jastučetom svakog drugog vikenda išao na stadion.
I kako su godine prolazile sve češće je ostajao kod kuće, da iz zelene fotelje gleda utakmice na televiziji. Pa i onda kada je otvoreno rekao da više ne razume navijače i ludilo po tribinama, ni mnoge stvari koje su se dešavale sa njegovim idolima i da mu tamo više nije lepo. I sedeo je pred televizorom, a ja sam osećala da je deo njega uvek tamo, na istom mestu koje ga je čekalo godinama.
Ali, iako su se smenjivale države u kojima je Zvezda igrala u prvenstvu i iako su se kupovi koje je osvajala različito zvali, nije prestao da je voli, ni malčice manje nego prvog dana. Čak ni kada sam ja bez njega išla na utakmice i pričala mu kakav je vatromet bio na nebu iznad Marakane kada je Zvezda osvajala nove titule. Uživao je, pa i ako tamo nije bio on, bio je srećan da bar budem ja, kao da je deo njega osetio onaj stari, dobro poznati huk, koji kad te osvoji, osvoji zauvek.
I sve do dana kada je zatražio da mu ja čitam novine jer više nije mogao sam. I ja sam čitala, i to članke o Zvezdi, kako je tražio. Kad sam htela da pređem na ostalo, rekao je:”Ne, to drugo nije važno”. Ja sam se nasmejala, ali kad je okrenuo glavu, skotrljala mi se jedna suza, koju sam brzo izbrisala. Znala sam da moj tata uskoro odlazi daleko, tamo kuda ja neću moći da ga pratim.
Pa kad se on tiho, jedne tamne i hladne noći ugasio kao treperavi plamen sveće i odmah potom kao zvezda zasijao na nebu, koje je tada bilo najtamnije, kao i uvek pre nego što se rodi novi dan, jedan deo moje duše otišao je sa njim.
I taj deo je tamo, visoko na nebu, pored jedne zvezde, za koju samo ja znam koja je. Sija ona plavim sjajem, kao oči boje mora i gleda me. Kad mi je teško, pogledam u nju i ona kao da zatreperi jače, da bi meni bilo lakše. I lakše mi je jer znam da sa neba ima ko da me čuva…

zvezda

 

Advertisements

18 thoughts on “Moja zvezda

  1. Prelepo napisano. I on je sad negde ponosan na svoju ćerku, divnu i prepametnu osobu koja je najbolje osobine ponela upravo od svog oca, tihog i divnog čoveka…

    Like

  2. Ja moram još jednom da kažem koliko je čika Mika bio divan čovek. Tih, miran, sa pogledom prepunim dobrote…Uvek nasmejan… Takvi ljudi nikad ne odaze zauvek, negde su i čekaju nas da jednoga dana budemo opet zajedno! Ja u to zaista verujem jer su priroda i njene sile jače i moćnije od bilo koje nauke ovog sveta! I zato, nikad našim dragima kad odu ne recimo “Zbogom” već “Doviđenja” jer ćemo jednog dana svi biti ponovo zajdno u večnosti…

    Like

  3. Osim što neprimereno kancelariji i koleginici, plačem na poslu – i ovo da ti kažem:
    Ima tih zvezda u našem životu koje ne prestaju da sijaju nikada. Ova tvoja vidim i dalje plamti, crvenim sjajem i u oku i u srcu. Lepšu priču o ljubavi ćerke i tate nisam dugo pročitala… da li zato što i ja navijam za Zvezdu?.. Ne znam, ali potpuno razumem tu opsesiju, jer je mene moj, onda dečko, danas muž uveo u ceo taj svet “severa”, na koji sam redovno odlazila.
    I nije tačno da tamo nema mesta za devojke; navijači su se prema meni ponašali kao prema rođenoj sestri. Štitili rukama, pravili obruč oko mene da me neko ne bi dodirnuo, čuvali kao malo vode na dlanu. Takvu pažnju nisam imala nigde. Da li je i sada tako – verujem da jeste. Ne znam zašto, ali sam duboko ubeđena da bih se i danas na severu osećala sjajno 🙂
    Kao ZVEZDA 🙂

    Liked by 1 person

  4. Ovu sam priču, da mi slučajno ne bi promakla, poslala sebi u inbox. Znala sam da će biti divna i bilo bi mi mnogo žao da je u grupi, gde je ovih dana “gužva”, ne stignem da pročitam. Nisam pogrešila. Topla, jedinstvena, neponovljiva u opisu dve dijametralno različite, preplete4ne ljubavi i ovekovečena kroz ove redove.
    Divno.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s