Bebisiterka

Dok sam studirala, radila sam svakakve poslove. Ne brinite, nije to bilo ništa nelegalno ili nemoralno. Ali, želela sam svoj džeparac i dobro mi je išlo.
Od svega toga najviše sam vremena provela čuvajući decu. Do toga je došlo najviše zahvaljujući mojoj mami jer se zapravo ona time bavila kad je otišla u penziju, pa pošto nije znala šta bi sa sobom, odlučila se za ovaj posao. A ja sam joj pomagala, uskakala kad je bilo potrebno ili je menjala na nekoliko dana kada bi ona bila sprečena.
Bilo je tu svega, i veće dece, koju je trebalo voditi u školu, bilo osnovnu, bilo muzičku, male dece, koju je trebalo voditi do vrtića i nazad, pa sve do pravog čuvanja, komplet, što danju, što noću.
U jednom trenutku sam se čak i sama odvojila i čuvala bebe blizance, pa tada naučila sve što se o deci može naučiti, i kako se presvlače pelene, i kako se beba kupa i hrani na flašicu, i kako se obara temperatura. I bilo je super, pogotovo što sam cele tri godine gledala kako mi rastu pred očima.
Ipak, taj posao ponekad nije nimalo lak. Najblaže rečeno.
Jedne godine majka se razbolela i ja sam mesec dana umesto nje morala da čuvam trogodišnjeg Savu. Mislila sam da to neće biti neka velika muka jer sam imala iskustva, ali ispostavilo se da je to bila prava mala agonija u kojoj je mesec trajao kao godina.
A lepo nam je krenulo. Posle nekoliko dana pripreme, da me dete upozna, da se ne šokira mojim naprasnim prisustvom, počelo je naše druženje. I sve je delovalo divno, jedino što nisam znala da je mali Sava patološki vezan za televizor.
Nekome bi to izgledalo kao lagan posao, ali pogrešili bi. To što je konstantno, tokom celog dana gledao crtani Ledeno doba 2 (nemojte me pitati što baš 2, a ne 1 ili 5, jer nemam pojma) i bez prestanka vraćao disk na početak (sve je sam znao da radi) nije bio neki veliki problem. Veći je bio to što mali Sava nije dozvoljavao da radim bilo šta drugo dok on prati svoj omiljeni film, tj. oduzimao mi je knjige, olovke i bojice samo da bih zajedno sa njim to unedogled gledala. Jednom sam čak, na ivici nervnog sloma i dosade, pokušala da odremam, ali me je on stalno budio. Uspevala bih da pobegnem samo kad bih mu spremala da jede, tako da sam, sva srećna, počela da im spremam i kuhinju, samo da bih očuvala mentalno zdravlje.
Jednog dana sam uspela da ga ubedim da izađemo napolje, izmislila sam da su dva goluba ispred zgrade htela da ga vide. Rekoh, daj da izvučem ovo bledunjavo dete iz kuće, ima da propadne pred televizorom. A i da meni malo dupe vidi put. Traganje i druženje sa golubovima mu je brzo dosadilo, pa sam ceo ulaz zgrade ižvrljala šarenim kredama ne bi li ga izanimirala. Ni to nije baš išlo.
Ubedih ga nekako da prošetamo, al’ ko za baksuz, sretosmo jednu moju komšinicu koja mi dade neke pare da ponesem majci. Sunce ti jebem, tu nastade lom. Mali Sava je video keš i odlučio da mu za isti kupim plastični kamion na pijaci. Uzalud sam mu objašnjavala da taj novac nije moj, on pade u neverovatnu histeriju! Dete se toliko bacalo po zemlji, vrištalo i urlalo, a ja nisam uspevala nikako da ga obuzdam. Pokušala sam da mu odvratim pažnju malim pekinezerom koji je tuda prolazio, ali ga je on krvnički šutnuo, tako da sam i gazdarici, koja je htela da me zgromi, morala da se izvinjavam. Pošto su ljudi već počeli da nas zagledaju, po principu da li ga ja to nešto maltretiram, na ivici živaca krenem da mu pokazujem kako su mi šareni izlakirani nokti. Pristane on da se smiri pod uslovom da odmah odemo kod mene kući da i njemu nalakiram nokte. Daj, radiću ti šta ‘oćeš, samo ćuti više, majke ti!
Na putu kući, sa onako nalakiranim noktima, izlete mi na ulicu i poče da trči! Skrati mi tu život za par godina sigurno, ali ništa ja njemu ne govorim. Reći ću sve majci, pa neka ona vidi šta će. Kad je došla žena kući, ispričam ja sve šta je bilo. Ona sluša, a on me iz ćoška gleda. Pa kad mi prilete i iz sve snage izudara me pesnicama u leđa. Ljut što ga tužakam! Ja u šoku, a majka ga uze u krilo, da ga ljulja i da ga umiri, da se ne nervira dete. U, mislim se, to sad što sam ti ga izvela napolje i više neću, neka oslepi uz Ledeno doba 2, zabole me dupe i za tebe i za njega.
Posle par dana upoznah i tatu. Ljakse jedan proćelavi, al’ ljubazan. Posle nekoliko dana ćaskanja sa mnom dođe jedno popodne i zamoli me da malo pričekam. Kad evo ti ga debil u potkošulji, izvodi mi neke piruete po dnevnoj sobi dok mali Sava reži jer mu se muva ispred televizora dok gleda Ledeno doba 2. Pogledam ga ja kao iz tuđe glave, a on se naslonio na vrata i gleda me poluzatvorenih očiju. U, jebote, pa ovaj mi se udvara! Već ja razmišljam kakav je džiber, a on mi postavi pitanje da li bih htela i uveče da pripazim na malog Savu jer mu majka ponekad radi i noćne smene, a njemu treba pomoć. O, sunce ti jebem, mene si našao za švalerku?!
Pogledam ga ja pogledom “sa’ću da te išamaram” i uz osmeh mu kažem da ću vrlo rado mami predložiti da radi noću čim se oporavi, pa neka se međusobno pomažu. Ućuta on, pokunji se i obuče košulju, a ja odoh kući. Mojoj mami, naravno, to nije predlagao kad se vratila.
Posle nekoliko dana malom Savi bio i rođendan. Tata, da bi se pokazao koliki je šmeker, kupi mu mali sintisajzer sa karaokama. Šta ce ovom sintisajzer sa tri godine, nemam pojma, al’ rekoh da promenimo malo, možda i neku pesmicu da pevamo, pa ima i mikrofon, možda bude i zanimljivo.
Al’ ne lezi vraže! Mali Sava bi pao u fras čim bih krenula da ga montiram. Ubedih ga samo prvi put da vidi šta je to, da će moći da peva na mikrofon kao pravi veliki pevači, a ako hoće, pevaćemo zajedno. A ja, jadna, pošandrcala od Ledenog doba 2, gledam one karaoke, pa ima tu da se peva i od Zdravka Čolića i Bijelog dugmeta i što bih ja sad pevala, al’ ovaj mali skot neće. Čim krene muzika za karaoke, on počne da se baca po podu i vrišti: »Neću oke!« Dajem ja njemu mikrofon, da naučimo neku dečju pesmicu, a on sve luđi. Pa kad mu pade mrak na oči, uze onaj sintisajzer i olupa ga o patos. Ja u šoku. Skupim ono što je ostalo i vratim u kutiju.
Do kraja meseca gledali smo Ledeno doba 2. Ja sam gledala pored televizora, a ponekad, kad mali Sava zadrema i kroz prozor. Najblaže rečeno, mislila sam o koje drvo bih mogla da se obesim. Nisam planirala da besim njega jer ipak je tuđe dete.
Epilog
Poslednjeg dana u mesecu, koji sam brižljivo precrtala u malom kalendaru, kao da služim omraženi vojni rok, mali Sava je strašno plakao što odlazim. I ja sam plakala, od sreće što se završio najduži mesec mog života. Ostavila sam svoju majku da gleda Ledeno doba 2 i odlučila da više nikada ne čuvam tuđu decu. Ako je za vajdu, dosta je…