Kad guslar izgubi obraz

nosnja1

Ej, Saveta!
Viđu da ti mnogi pišu, pa bih i ja nešto da ti se izjadam. Velju sam sebe: “Iš, Ilija, jebem ti zadojak, od svu svoju pamet ti popišulju pitaš!”, al’ nedostaje mi stara pokojna mati, a ona mi uvijek dobar savjet dala. Od ženu nema vajde kad je ona za sve kriva. Al’ da znaš da ja radim u policiju, pa ako čujem da si nekom rekla, počupaću ti kosu! Mada žene ne bijem, ja sam čestit domaćin i pravi pravoslavac.
Eto, to mi čudno! Pošten sam, vjernik, Crnogorac, ali u dušu Srbin, zdrav, lijep i sve uz prirodu, od dobra roda, pravo sa Prokletija, pa kud bi više? I sve sam u život radio kako valja, pametan oduvijek, nikad da nešto izbjegavam poslove, čak i ovce čuvao, kad zatreba. Najljepši sam u selo bio, pa me i đevojke jurile, al’ ja moju Ivanku uzo za ruku i sa njom sišo u grad.
Tu sam odma’ počeo da radim u policiju i zbog velike pameti, časti i poštenja, dobro mi krenulo. Dok trepnuh okom, Ivanka rodi prvo dijete! Žensko! Ne bi mi baš pravo jer sam mislio biće sinčina, al’ navalim ja na nju opet i ona mi za godinu rodi muško! Ih, veselja! Pucao sam iz đedovu pušku, čulo se do mora! Dadosmo mu ime Njegoš, da svu mudrost i čestitost od našeg velikog vladike pokupi.
I otad mi sve odlično krenu. Kupim plac podno planine, da me podsjeća na rodno selo, pa sazidam i kuću, ču’š kuću, dvorac na dva sprata. Pa sve tjeram ženu da me slika ispred, da svi znaju kako je Ilija veliki domaćin i veliki čovjek, kakvog Prokletije ne dadoše skoro.
Naučih i da guslam, sve mi duša ište na tu stranu. Pa počeh i pjesme da smišljam, one junačke, najljepše, kako smo proterivali Turke i junačku istoriju imali. Pa kad se okupe sva moja braća, uz rakiju počnemo da se nadmećemo ko će bolju pjesmu spjevat i odguslat. A ja ih jednom iznenadim, pa smislim pjesmu o Klintonu i Moniki Levinski i kako ono prljavo što oni rade čini samo paščad, a ne čestit i normalan svijet, pa oni svi popadaju u nesvjest i viču uglas: “Ilija, tebe bi bogumi trebalo za serdara!”
A ja sav kano paun, ponosit. Viđu ja da mi dobro ide, pa počnem i na guslarske večeri da idem, a kad obučem narodnu nošnju, svi mi se dive. A meni srce puno. Mada, skroman sam ja, na dušu mi najbolje legne kad sam u manje društvo. Najviše volim kad se okupimo kući na slavu kod mog čestitog šefa, pa se ja raspjevam i pustim glas da se ori cijela Crna Gora.
Viđu tada da mi se mala đeca fataju za gusle i oni bi da pjevaju i sviraju. Meni srce puno, pa pomislih: “E, tako će i moj Njegoš!” Al’ tu se razočarah. Sin mi sav nekako metiljav, ni da pipne gusle. Ja ga vodih sa sobom da gleda, sluša, da uči ko smo i šta smo, al’ on ćuti i vidim ne ide mu. Više voli da je uz suknju majci, pa to ti je. Velju ja sebi, i ja sam svoju mater poštovao, al’ ovo mi se čini ka’ čudno. Al’ žena ga ne da, kaže: “Sina mi ne diraj, iz oka mi ispo!”
A ćerka opet sve ka’ momak. Izraste u lijepu đevojku, i sve htela na sport, da pliva. Vodih je ja, a ona postade velika plivačica, ka’ delfina da gledaš, pa uđe i u reprezentaciju i osvoji silne medalje. I svi mi čestitaju, kažu kakva mi je sila moja ljepotica i da mi je obraz osvetlala. I mene mnogo drago, nije da nije, al’ me onaj balvan u kući muči.
Kad postade momak, svaki dan se nadam đevojku neku da po gradu prošeta. Viđu ga sa dvije-tri, al’ sve mu, kaže, drugarice. Koje drugarice, velju ja, ufati to kako valja, ka’ ja što sam kad mi bilo vrijeme. Al’ on ništa, ka’ babetina neka. Izletim jedan dan iz kuću i uzmem motor od komšiju da ga provozam, da mu pokažem šta je pravo muško, a on se sve kliberi, kaže da sam izašo u papuče, pa mi se cio grad sad smije. A ja da ga zadavim.
Kad poče da bilduje u teretanu, ja nijesam reko ništa. Ponadah se da će da pokazuje tijelo đevojkama, pa će nešto i da ispane. Kad ono, samo se on ogleda i opet ništa. Al’ kad jedan dan dođe s neku čudnu frizuru, pola mu kratko, do pola dugačko, pa pusti neku pedersku bradicu, zabrinuh se ja.
Nijesam znao šta ću, pa počeh svaku noć pred spavanje da se molim Bogu, Svetom Vasiliju Ostroškom, patrijarhu Pavlu i vladici Amfilohiju da mi spasu dijete, da ne zastrani. A žena me gleda i krsti se u čudu. Al’ eto ti njeno kršćenje. Ne prođe mnogo, a Njegoš nas obavijesti da ode u manekene. Još nas pozva da dođemo na reviju.
Kad ga viđu kako ga našminkali, pa kako se s oni fićfirići mota, a one đevojke mršave ko grane ni da pogleda, mrknu mi svijest. Eto šta ti je napravilo što su ukinuli vojni rok! Eto, to ti je ta Evropa i ti Amerikanci što su mi jedinog sina uništili! A lijepo sam se zalagao da se ukine latinica i ostavi samo ćirilica, da naša đeca te gluposti ne mogu da čitaju! A još ima jedna moja svastika gore u selo, mnogo muškobanjasta, pa da ne povuče na nju ovaj moj blavor! Ej, Ilija, Ilija, kad ti ne gledaš cijelu ženinu familiju, tako ti i treba…
Pa te sad pitam: kako da iz kuću iziđem od sramote? Zar meni da se to desi? Meni, koji sam najveći pravoslavac u cijelu Crnu Goru? Meni, koji kad zaguslam i zapjevam, svi se sakriju u mišju rupu? Meni, kome se svi u policiju obraćaju sa “Ilija Karakteru”!
Pa te molim, Saveta, da mi pomogneš da vratimo ovu zabludelu ovcu u stado, da mi obraz ne kalja jedino muško u kuću, da ne svisnem mlad i još u punu snagu! Jer ja ću od ovu sramotu da propanem, a ti slučajno nemoj da pričaš da ti ja pisah nego reci da je neko drugi.
Ajd’ uzdravlje!
Ilija Perov

Advertisements

2 thoughts on “Kad guslar izgubi obraz

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s