Jedna noć u Mostarskoj

jedna nocSedela je u maglovito svitanje i gledala u reku. Uvek bi se ovde osećala spokojno uprkos samoći i tišini, koju su remetili samo prvi zvuci ptica i šum vode. Čekala je da se razdani, pa da krene u novi dan. Izmaglica se lagano dizala sa reke i sunce je bivalo sve jače i svojim zracima rasterivalo belinu. Sve je bilo kao nekad. Počela je lakše da diše…
… Ima tome već toliko mnogo vremena da više ni sama ne broji. A zašto bi brojala kad se godine ionako slažu kao lišće koje u jesen pada na zemlju, nečujno i neumoljivo, baš kao i vreme.
Sedela je tog vrelog julskog dana i svoje brige pokušavala da zatrpa poslom. A onda je pokucao na vrata i ušao. Mlad muškarac, s prijateljskim osmehom, pomalo smeten, došao je da zameni koleginicu koja je otišla na porodiljsko bolovanje. Ljubazno mu se osmehnula i dovela do stola pored svog. Pokazala mu je posao i obećala da će mu pomoći oko svega što mu bude bilo potrebno.
Ispostavilo se da mu pomoć i nije bila potrebna jer je radio odgovorno i vredno i ona ga je gledala sa strane i činilo joj se da njemu sve ide lako. I ne samo posao, već je i sa ljudima bio otvoren i svi su ga brzo prihvatali. I ona je uskoro otkrila koliko joj prija što je tu i činilo joj se kao da je udahnuo život svima, pa i njoj.
Uskoro se toliko navikla na njega da joj se činilo da je tu oduvek. Voleo je da joj pomaže i olakšava rad. Nju je to činilo srećnom jer je osećala kao da je neko štiti, po prvi put u životu. Mnogo su pričali, ali se ona čuvala da ne oda svoje tuge koje su se kao sitan vez ušivale u njenu dušu. Ceo život, činilo joj se. Znala je da ima suprugu i dve ćerke, malo mlađe nego njene dve, ali uglavnom je pričao o deci. Ni ona muža nije mnogo spominjala. Ni pijanstva, svađe i strah od njegovih loših raspoloženja.
Kako je vreme prolazilo, sve radije je odlazila da radi. Osećala se kao da je on udahnuo svetlost u njen život i kako pored njega lakše diše. I ona večita grudva u grlu kao da se istopila. I sve je nakeko postajalo lako. Poželela je da bude lepa, da se dotera, ali nije smela da misli zašto se toliko promenila. Želela je samo da uživa u tom novom osećanju koje je prožimalo celo njeno biće. Ponovo je bila živa, kako dugo nije.
Meseci su prolazili i ona je uživala. U svakoj njegovoj reči, u pogledu, u smehu. Rasipao je svoju toplinu i razdraganost na sve oko sebe, jedino bi ponekad primetila jednu oštro usečenu boru na dnu čela kada bi ga supruga pozivala telefonom. Jednom se čak usudila da pita da li je sve u redu i on joj je priznao da traži od njega da zauvek odu iz zemlje i pokušaju da pronađu bolji život. A on to nije želeo, san mu je bio da mu ćerke ovde pođu u školu i da ne kreće od nule u nepoznatom svetu. Požalio se da je tvrdoglava i da za sada još uvek može da je odbija izgovarajući se na majku koja samo njega ima i o kojoj mora da brine.
Vreme je brzo prolazilo, kao i uvek kad nas nešto lepo nosi na svojim krilima i godina njegovog rada se približavala kraju. Počela je da oseća strah zbog njegovog odlaska. Neprimetno je postao njen oslonac i ona je sa tugom pomišljala na život u kom nema njegovog blistavog osmeha. U toplo letnje veče, vraćajući se kući s tugom i laganim nemirom odjednom je poželela da ga poljubi. Želja je tako naglo sevnula u njenoj svesti, kao munja kad zapara nebo, da je morala da sedne na jednu klupu u blizini kuće. Osećala je kako je preliva neki topli talas, ali ono što je najviše zapanjilo bilo je što joj se ta misao toliko sviđala da nije mogla da je se otrese. Uzalud je sebe grdila da žena koja ima muža i decu ne sme tako da misli i oseća, ali onaj drugi glas je tako umilno pevušio tu želju ispunjenu tajanstvenim zvucima i mirisima da nije mogla da je zaboravi.
Tada je shvatila da je to želela od prvog dana, ali da je zatrpavala svoje srce. Da je videla kako je on sa toplinom gleda, kako pažljivo sluša sve što ona priča, kako je srećan kad se ona smeje njegovim šalama i kako je traži kad je nema, ali da se pravila da ne vidi. Da joj je život postao pun boja i opojnih mirisa otkad je on u njega ušao, da je svaka muka postala lakša, da su iz nje izbili svi one lahori i damari koji su je opet načinili ženom iako ona to nije dala. Ali protiv srca se ne može.
Shvatila je da se zaljubila. I to u čoveka koji ima porodicu, i to ona, koja i sama ima muža i decu. I to ona, koja je oduvek osuđivala takve žene. A sad je baš to što se ne sme udahnulo život u svaki deo njene duše. I osetila je kako je osećanja razdiru na dve strane – jedna je gorela i želela ga po svaku cenu, a druga je hladila i opominjala da ne sme da izda svoju decu i svog muža, ma kakav bio. Teškim korakom krenula je kući. Slutila je da je čeka velika tuga.
Poslednjeg dana u kome su radili zajedno odlučila je da bude čvrsta. Ubedila je sebe da je to što želi smešno, da bi se i on nasmejao kad bi znao, pa bi je to postidelo, da je sve to nemoguće, da je sama izabrala svog muža i da ga voli sa svim manama i vrlinama, a imao je on i vrline, ubeđivala je sebe, i da je sve ovo samo jedna obmana njene duše. I da će ga brzo zaboraviti čim ode. A nije htela ni da misli na dane koji dolaze. Ma, preturila je ona svašta preko glave, šta je jedan odlazak više ili manje važan?
Namerno je htela da ostane duže, da izbegne rastanak i ne oda se slučajno. Srce je tiho šaputalo da će se raskrvariti kad on ode, a ona ga je ućutkivala. Pre nego što je krenuo, prišao joj je i uhvatio za ruku. Rekao je da mu je rad sa svima bio pun zadovoljstva, a sa njom najviše. Pogledao je toplim očima u kojima se čitala neka skrivena čežnja , zagrlio je i tiho joj rekao da ne želi da se na ovome završi. Svaki njen nerv treperio je od njegovog dodira i ona je, ne znajući ni sama kako, osetila da mu spušta poljubac na obraz. Pogledao je, ispunjen srećom, i otišao.
Ostala je da u magnovenju misli na sve šta se dogodilo i da joj se kroz misli provlači jedna jasna misao koja je celu obasjava i žari: da on ne želi da se rastanu. Dugo je sedela dok je u njoj besnela bura od osećanja koja su se sudarala, podizala i spuštala. Želela ga je celim telom, a još više kad je shvatila da i on želi nju. Ali, znala je da to ne sme. I taj drugi deo njenog uma prekorevao je za poljubac.Njim je otvorila sva vrata koja nije smela.
Danima je vodila svađu sama sa sobom. A on je zvao, ispočetka retko, a kasnije sve češće i češće. Pričali su o svemu i svačemu, ali svoje porodice nisu spominjali. Ponašali su se kao dva davljenika koja se čvrsto drže jedan drugog iako znaju da je samo pitanje trenutka kada će se udaviti na otvorenom moru bez obala. Osećala je da želi da je vidi, ali se čuvala tog susreta i stalno odvlačila razgovor u drugom pravcu, kad god bi osetila da vodi ka tome. A on je strpljivo čekao da se ona otvori i da i sama poželi isto.
Jedno jutro javio joj je da mu je umrla majka. Bio je slomljen od tuge i dugo ga je tešila. Osetila je tada da je i njega privukla njena nežnost koju nije pronašao tamo gde je trebalo da je nađe. Zbližavali su ih turobni dani, a ona je patila zajedno s njim iako njegovu majku nikada nije ni videla. Patila je zbog njegove patnje i sve više želela da bude pored njega, da ga zagli jako i otera svu bol.
Nije mnogo prošlo i on je jedne kasne noći pozvao pun očaja. Uplašio je taj kasni poziv, ali svi su čvrsto spavali i ona je tiho izašla napolje da sazna šta se dogodilo. Prvi put ga je čula kako plače. Supruga je rešila da odu iz zemlje. Sve je već sređeno, a i smatrala je da njega ovde više ništa ne zadržava. Bio je očajan. Molio je da se vide i razgovaraju o svemu.
Ostala je kao skamenjena. Nije mogla ni da ga teši. Čula je samo da on odlazi zauvek i ta misao je sekla kao užarena žica. Pristala je da dođe, ali ne te noći. Smirio se. Rekao je da je čeka u kući svoje majke u Mostarskoj sledeće večeri.
Celu noć nije spavala. Lomila se kao nikada u životu. Pokušavala je da bude pametna, ali srce je nije slušalo. Želela je da pobegne s njim na kraj sveta, ali pomisao na decu je bacala na hladno tlo. A neki drugi glas je izvirao iz tame: zar ćeš pustiti jedinog čoveka pored koga si u životu bila srećna da ode? I izvirala su sva tužna sećanja, i rana smrt roditelja, i muž uz koga je želela da ima miran i srećan život, ali je dobila samo nemir, patnju i neizvesnost u njegovim pijanim noćima, dečji plač i strah od njegovih besnih ispada u magnovenju. I sve se u njoj bunilo da i ona ima prava da bude srećna, da i njoj u životu mora da krene.
Sutradan je sva drhtala, ali je znala da mora da ode. Došla je kući s posla i rekla da se organizuje proslava jer jedna koleginica ide u penziju. Muž je, pijan, počeo da viče kako ga stalno zapostavlja i najmanje o njemu brine. Pokušavala je da ga smiri, ali on se samo još više ljutio i vikao. I devojčice su se uznemirile, kao i uvek kad započne svađa. Uvređen i iscrpljen vikanjem i alkoholom, zaspao je obučen. Nije ga dirala znajući da će takav dočekati jutro. Otišla je da umiri ćerke. One su tiho legle u krevet i poljubile je. “Nemoj dugo, mama! Mi se plašimo kad tebe nema”, rekle su joj. Tada je znala kakav će odgovor da mu da.
Izašla je u prohladno jesenje veče. Žurila je u Mostarsku i preslišavala se šta će mu sve reći. Znala je odgovor na svako pitanje. Ali nije znala da će je on zagrliti čvrsto čim je vidi na pragu male bele kuće, da će zaboraviti na sve što je htela da kaže, da će je poneti ljubav koju je tako uporno pokušavala da uguši u svom srcu i da će poželeti da makar jednu noć bude potpuno srećna u nečijem zagrljaju kako nikada u životu nije ni sanjala da može da bude.
I dok je ljubio i dok je padao u zanos, osećala je kako mu se niz lice slivaju suze. Buncao je nad njenim telom o ljubavi koju već dugo krije i kako život bez nje nema smisla. Opijena tim slatkim rečima, uzvraćala mu je poljupce žedna njegovih usana i nežnih dodira. I otvarala mu se kao cvet koji se rascvetao, opojan i moćan, samo u njegovom snažnom uzdahu.
Ležala je pored njega i gledala ga kako spava. Slušala je njegovo disanje i poneki tihi uzdah u snu. Znala je da nikad nikog neće više tako voleti kao njega u tom trenu mračne noći rane jeseni. I zaspala je na njegovom ramenu i sanjala dugi prozirni veo koji joj stavlja na glavu i veliku livadu punu cveća na kojoj trče sa sinom koga mu je rodila i šum reke koji obavija magla i u kojoj on nestaje. Probudila se, a on je gledao dok je spavala i milovao je pogledima.
Ustala je i rekla da mora da ide. On je gledao sa beskrajnom tugom, ali je ništa nije pitao. Sve mu je bilo jasno. Pogledala je i samo rekla. “Ne ljuti se, ne mogu da ostavim decu”. Hteo je nešto da joj kaže, ali mu je pokrila usne rukom. Izgledalo je tada kao da je u trenu ostario. Ispratio je do stare kapije i gledao sa potajnom nadom i kao da je samo jedna njena reč dovoljna da sve promeni. Nije je rekla. Poljubila ga je i brzo izašla u svitanje koje je nosilo maglu sa reke.
Plakala je celim putem. Nekoliko puta je htela da se vrati i da mu kaže da bi bila najsrećnija žena na svetu kad bi svaku noć spavala na njegovom ramenu i kad bi se ujutru budila u njegovom nežnom pogledu. Ali nije. Deca su je vukla na drugu stranu. Nije smela da ih ostavi i prepusti bolu i strahu. Otimala se i kidala, ali je odlučila. Prodala je svoju sreću za njihovu.
Dani su prolazili. On je otišao, a ona je osećala kao da nema tla pod nogama. Dan po dan, nedelja po nedelja, sedela bi uz decu i svako veče ih milovala dok ih san ne otme od jave. A onda bi plakala dugo proživljavajući svaki tren iznova i iznova te jedine noći u maloj kući u Mostarskoj, u kojoj je dobila sve ono što je u životu oduvek želela da ima.
I tako godinama. I kad su deca odrasla, i kad je muž pao u postelju, i kad je ostala bez njega, i kad su ćerke otišle od kuće, svaka svojim putem. I nikad ga više nije videla. Nije ga ni tražila, čak ni kad je ostala sama. Plašila se da tu uspomenu, koju je godinama sve više ulepšavala, ne učini običnom i oskrnavljenom stvarnošću…
…Ustala je s klupe. Već se razdanilo i sunce se srebrnim sjajem prevlačilo preko talasa reke. Kad se podigne magla, sve se bolje vidi, tešila se. A i njena ljubav je ostala skrivena u onom davnom maglovitom jutru rane jeseni, istom kao što je i ovo sad. I učinila je pravu stvar, govorila je sebi, kao i svakog jutra svih ovih godina. Ko zna u šta bi se sve to pretvorilo da je pristala. Ovako, ima tu jednu noć u Mostarskoj koju niko ne može da joj oduzme, ona je samo njena i postojaće dogod i ona bude imala sećanje. Ali i jedan blagi glas se uvek umilno javljao: e, baš si ispala luda…

Advertisements

2 thoughts on “Jedna noć u Mostarskoj

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s