Loša komšinica

Odmah da kažem šta me muči, bez okolišanja: u mojoj zgradi na prste jedne osakaćene drvosečine ruke ne mogu da se prebroje normalni ljudi. Ne, ne, nisam ni ja normalna, ako mislite da ću se svrstati u tu manju grupu.
Kad smo se moj muž i ja doselili, mislila sam da će nova zgrada koja se tek punila stanarima biti jedna raspevana družina puna divnih ljudi koji će se međusobno pomagati i družiti. Ovu sumanutu ideju ponela sam od kuće jer su mi kod roditelja upadali svi iz komšiluka kao da je naša kuća železnička stanica. Moj muž je išao u drugu krajnost: predlagao je da nikome ne otvaramo vrata. Odbacila sam ovu ideju i žestoko se zajebala. A u stvari, trebalo je da nađemo zlatnu sredinu.
Odmah su me, kao zveri plen, nanjušile tri babe penzionerke i krenule da me maltretiraju i dave kao zmija žabu. Posle nekog vremena, kad je zapretilo ili one ili ja, krajnje bezobrazno sam ih razjurila sa kućnog praga, i iz života, naravno, u koji su uporno pokušavale da se ušunjaju i saznaju toliko toga interesantnog o meni.
Kad se doselila poslednja komšinica, hvala Bogu, pa sam svoje lekcije već bila naučila. Jer da nisam, kakva sam budala, ko zna gde bih sada bila. Izgledala je neobično, a ove babe lešinarke su uskoro saznale i rastrubile da je, iako mlada, imala moždani udar i otada ne hoda kao pre nego ima problema sa centrom za ravnotežu. Tada su prestale da je optužuju da se naroljava i svi su osećali neku vrstu sažaljenja. I ja, naravno. Gre’ota da mlada žena doživi takvu sudbinu.
I bilo nam je mnogo žao.Čak i onda kad je počela da dovodi dečka, krezavog narkomana, s kojim se zajedno drogirala.
I kad je dečko narkoman lešio noćima, a ona plakala da nema da mu da pare.
I kad ga je najurila i nastavila da se drogira sama.
I kad je polomila vrata od strujomera jer su joj isključili struju, pokušavajući da je uzaludno nekako poveže. Doduše, tada sam odreagovala tako što sam na ista vrata zalepila papir na kome sam napisala da ćemo sledeći put kada neko bude uništavao imovinu zgrade (sve po P.S.-u) pozvati policiju.
I kad je dovela novog đuvegiju, direktno iz zatvora, koji se svima u zgradi predstavio kao čovek koga mnogo boli glava jer je upravo izašao sa desetogodišnje robije i da je bolje da ga ne diraju.
I kad je počela da nam dolazi na vrata i traži: cigarete, upaljač, uloške, šećer, kafu, beli luk, jaja, ulje, kišobran i, naravno, pare da bi novom dečku mogla da kupi nešto da jede.
I kad je iz hiljadu razloga pokušavala da pošto-poto pređe naš prag, ali joj ja (poučena iskustvom sa babama – zverima) nisam dozvolila.
I kad je počela po kraju da krade veš koji su ljudi kačili na žicu da se suši.
I kad je ukrala dve dukserice mojoj bivšoj komšinici, a ja ćutala “da se ne bih uvlačila u tu priču”.
I kad je komšiji koji živi prekoputa nje ukrala nove patike, koje je on (seljober) ostavio ispred vrata.
I kad je počela da krade po supermarketima po kraju, pa jednom mene zamalo uvalila jer se zapričavala sa mnom kod kase, a sve u cilju da neprimetno, sa punom jaknom ukradenih stvari izađe napolje. Sva sreća, pa niko nije pomislio da sam joj ja saučesnik.
I kad je počela da skuplja narkomane na svom prozoru.
I kad je policija došla na naša vrata sa njenom slikom na poternici da me pita da li je prepoznajem.
I kada su posle dva dana ponovo došli i odveli je sa sobom.
A danas sam od nje dobila grdnju. Bila je ljuta jer joj je neko istresao mrvice na sušilicu za veš. Optužila je mene i rekla da sam nekulturna i da ne znam red, da ovo nije kuća u kojoj živim sama nego zgrada u kojoj svi treba da živimo i ne ometamo jedni druge.
Nisam razgovarala s njom jer mislim da bi bilo sumanuto. Pogotovo zato jer vidim da je žena nervozna jer nosi nanogicu i sigurno joj je strašno što ne može da napusti kuću. I baš nam je žao.
A ja se pitam da li sam možda loša komšinica jer ne samo što joj nisam odnela korpu voća ili kolača kad se uselila (sad je kasno da o tome mislim), nego što joj ni sada ne posvećujem nimalo pažnje i ne olakšavam njene turobne dane u kućnom pritvoru… Pih, kakav sam loš čovek, da ne kažem žena…