Kad ti fudbalska lopta zameni lak za nokte

Pubertet je mnogo zajebana stvar. Ne znaš ni ko si ni šta si, istražuješ sebe kao da istražuješ Madagaskar, i niko te ne razume, a najmanje sam sebe, i čini ti se da sve možeš i da imaš krila, pa kad ih raširiš vidiš da su još mala. Nije lako, ma nikako.
Moj pubertet je bio solidno buran. Čim sam osetila da se nešto dešava, odma’ sam se zaljubila kao mlad majmun. I budući bez mozga, mislila sam da to treba pokazati, po principu: što na um, to na drum, kao da sam rasla na pustom ostrvu, pa prvi put došla u civilizaciju. Pošto moja ovnovski strasna i otvorena priroda nije naišla na razumevanje muškog dela (volim da se tešim da su u tim godinama bili malo manje zreli od mene), na nešto teži način sam naučila da osećanja treba zadržati za sebe, kao i misli, naravno.
A to nije bilo lako. Kad si naivan i pomalo blesav, ti misliš da su svi poput tebe. Da će drugarica čuvati tvoju tajnu, kao što ti čuvaš njenu. Da će biti uz tebe uvek, kao što si ti uz nju. Eee, to ima samo kod Mir-Jam, koju sam u tim pubertetskim godinama otkrila, mada je čak i ona umela da bude oprezna, ali te delove sam ja izgleda preskakala.
Elem, kad su mi se smučile sve drugarice i dečaci ostali totalna enigma, opredelim se ja za potpuno drugačiju životnu taktiku, da ne kažem drugu krajnost. Majičice i suknjice gurnem u ćošak, sklonim Barbi lutke daleko, jbg, ne idu igračke u pubertetu, ma koliko da te vuku jer te podsećaju na neko vreme puno bezazlenosti i sigurnosti, i kupim fudbalsku loptu!
Izađem ti ja s njom u “kraj”, tako smo zvali deo naselja u kome smo se družili, i pitam ko će da igra fudbal. Dečaci se, logično, svi zalepe za mene, a moraju da me izaberu za tim jer je lopta moja, to je pravilo. Ispostavi se da se i neke devojčice prijave, pa ispadne još bolje nego što sam mislila.
Krenemo mi tako da se družimo preko tog fudbala baš dobro. Uvučem se ja među njih i vidim da su jednostavni kao jednačina sa jednom nepoznatom i nekako s njima sve lako, nema komplikovanja, loših raspoloženja i razmaženosti. Sve ti lako kao pero, sve ti kažu šta misle i nema nikakvih dilema. A opet, pažljivi su prema meni, onako instiktivno, a meni baš prija.
I provedem ja tako jedan od najlepših raspusta u mom životu. I što vreme više odmiče, meni sve to s njima sve draže i ne prekida mi se ta novonastala situacija koja ide kao po loju. I krenem tako u novu školu, pa nove drugarice upoznam sa drugarima.
Tu, naravno, odma’ krenu problemi. Svađe, raskidi, suze i sve u krug. Joj, mislim se, šta mi je to trebalo. Bolje da sam s ovima nastavila da igram fudbal, žene su, bre, mnogo komplikovane. I sve tako uz njih, ni ne osećam da upadam u “mušku fazu”, da se i oblačim kao oni, da se nadmećem s njima ko ima bolje patike, a ko bolju trenerku. Počinjemo i da razmenjujemo majice, a budući da sam vrlo sitna, možete misliti koje sam veličine kupovala, kad su oni mogli da ih obuku. Neprimetno počnem ja da gušim devojku u sebi jer mi ovde sve lako i na onoj drugoj strani sve preti da će da me povredi. Jedino još uvek ne dam svoju vrlo dugu kosu, po kojoj sam poznata.
Krenem tako sa ocem i na fudbalske utakmice, poludim za fudbalom i Zvezdom, ispratim sve pobede, plačem uz poraze, radujem se Kupu šampiona i , naravno, smrtno se zaljubim u sve fudbalere, al’ oni su mi nedostižni, pa ne mogu ni da se razočaram.
Al’ radi Ovan u meni ma koliko da ga gušim.U stvari, što ga više gušim, on sve luđi i traži svoje. Taman pred raspust dopadne mi se u školi jedan dečko sa matematičkog smera. Ko velim, možda ću s ovim štreberima dobro da prođem. Al’ džaba, ne znam da li zato što sam opet naišla na metiljavog, da li zato što je on navijao za Partizan, a ja za Zvezdu ili zato što sam zamolila najvećeg huligana u školi da me poveže s njim, tek on je uredno tražio moj broj (dobio ga, naravno) ali umesto da me pozove on, namestio je najboljeg druga.
Eto, što ja umem da izaberem budalu, čak i među štreberima! Popizdim ja tu žestoko, al’ on otputuje, pa nikako da mu se najebem majke, a najbolji drug pokušava da izvadi fleke, kao žao mu što su me nasamarili. Odlučim ja da okrenem list i osvetim mu se i smuvam se sa drugom. Padne tu ljubav onoliko, a ovaj kad je doputovao napravi lom, mada nemam pojma ni zašto ni s kojim pravom. Tek, predomislio se, ipak bi on sa mnom. Normalno, šutnem ga u dupe i nastavim sa ovim. I eto nevaljalice, narušim jedno divno prijateljstvo i slična sranja, ali teram dalje. Ih, pa naučila sam i ja nešto družeći se sa muškarcima. A najbolje gde treba da ih gađaš, gde najviše boli.
Al’ prolazilo vreme, a ovaj nas potkopava i na kraju se rasturismo. Mene to toliko pogodilo da danima nisam znala šta bih sa sobom, baš sam se bila zaljubila. Drugari vide da se kidam da komadiće, pa me teše na sve načine i pljuju sve muškarce, meni za ljubav. Tih dana odlučim da isečem kosu na kratko. Uzalud su me drugarice odvraćale i molile, ja sam rešila. Htela sam sve u sebi da ugasim da mi se opet ne dogodi ista greška. I nisam se ni na tren predomislila. Seče frizer, a moja drugarica plače i skuplja onoliku kosu i plete je u pletenicu da je imam za uspomenu.Kad su me videli drugovi, samo što se nisu onesvestili. Poludeli, kažu: “Pa, do sad si se bar ti razlikovala među nama, a sad smo svi isti!” A mene baš briga za sve. I stvarno kao dečak, doduše sa vratom kao pile, ali dečak. I garderoba i sve, možeš lako da se pređeš.
Al’ kad dođe proleće pa se uzburka ovnovska krv i ja zaboravih na propale ljubavi, poče da mi smeta kratka kosa. A već me svi uveliko mešaju sa muškarcima. Jednom su me gurali u autobusu i kaže jedna baba:”Hajde, mali, napred!”, a ja cvilim iz gužve :”Ja sam žensko!”, a ona će, valjda nagluva: “Dobro, Željko, idi napred!”
I već smišljam ja kako ću da vratim dugu kosu, al’ onako oprezno jer bih opet da razmahnem krila, a sad znam i kako drugu igru da igram i znam da ne moram da se krijem iza kratke kose i širokih dizel pantalona.
Događaj koji me je prelomio zbio se u Balkanskoj ulici. Krenuh sa mamom da kupim patike, stojim ispred jednog izloga i gledam unutra, tek prolaze dve devojčice i jedna kaže drugoj: “Vidi ga što je sladak!” Ja se zaprepašćeno okrenem i susretnem sa dva osmeha puna iščekivanja. E, tu je bio kraj. Umesto patika tog dana sam kupila bodi i mini haljinu i počela da puštam kosu. Vratila sam majčice i suknjice, pogledala opet Barbi lutke da se podsetim kako izgleda žensko i nalakirala nokte. Dosta je bilo, rekla sam sebi, nema više bežanja.

A fudbalska lopta? Dala sam je klincima iz kraja, meni više nije bila potrebna. Svoju lekciju sam naučila i stekla najbolje drugare. I znate šta? Shvatila sam tada kako je mnogo lepo biti žensko. I nije bitno ko kome prilazi i na koji način, važan je stav. Ako sebe ceniš, ceniće te i drugi. I nisam se više plašila svoje vrele krvi ni zaljubljivanja. I opet su mi lomili srce, al’ lomila sam i ja njima. I bolelo je, ali i to je život, a u njemu naučiš i da dobijaš i da gubiš. A drugačije i ne treba da bude.