Moja ljubav saobraćajac

Sedim tako u bašti svaki dan i razmišljam o svom životu. Došao septembar, pa me to podsetilo na moju mladost. A lepa je bila, nije da nije. Ali možda je moglo i drugačije da bude, uvek se pitam.
Do malopre je sa mnom sedeo sin, pa ode da se vidi sa devojkom. I njemu je već vreme, a i ja bih volela da bude srećan. Samo da ga život ne osakati. Kao što je mene.
Eh, a ja sam u njegovim godinama bila najsrećnija na svetu. Odrasla sam u selu uz brata, majku i oca. Kako je onda bilo vreme, moje je bilo da se udam, a bratovljevo da u kuću dovede ženu, da radi oko stoke i zemlje. I nije da smo imali nešto mnogo, ali za nas dovoljno.
A ja sam bila vrlo lepa, kažu svi. Jedino mi je žao što neke veće škole nisam završila, to bi mi olakšalo život, al’ gotovo mi je sad, a roditelji su ionako čekali da se dobro udam i tako uspem u životu. Čekala sam i ja.
One godine kad mi se brat vratio iz armije na leto je u našu kuću došao i njegov drug. Lep, visok, krupan momak, sa brkovima – pamet da ti stane. Rekoše mi da je milicioner i da tek treba da se pokaže u službi. Zagledao se i on u mene, vidim ja. Meni sve neprijatno, pa pocrvenim i bežim iz sobe, a on sa mojim ocem i bratom sedi i sve pametno priča, sve zna i u sve se razume. Pomislih ja, ovaj nije kao ovdašnji momci, ih što mi se sviđa.
Počesmo tako i da se dopisujemo. Prvo me pozdravljao preko brata, a onda sa njegovim dopuštenjem poče da piše i meni. Lepo mu je išlo, napredovao je na poslu i jednog dana mi pun oduševljenja javio da je dobio posao u saobraćajnoj miliciji i da mu se ostvarila davnašnja želja. Bi mi drago, posebno što je svoju sreću sa mnom podelio.
Te jeseni oženi se moj brat jednom devojkom iz susednog sela. Dobra i vredna, ali vidim ja da se puni kuća, sigurno će uskoro i prinova, pa mi se čini da je vreme da se čistim odatle, a i po selu već zuckaju kad mislim da se udajem. Al’ niko me ne traži…
Negde pred zimu, jednog dana kad sam grabuljama skupljala lišće oko kuće, zaškripa kapija. Okretoh se ja, i imam šta da vidim: moja ljubav još krupniji i lepši u uniformi saobraćajnog milicionera, sa sve onim belim navlakama na rukavima, došao u našu kuću! Meni srce da iskoči napolje! A on ozbiljan, al’ igra mu brk.
Sede u kuću sa mojim ocem i bratom, a ja napolju s majkom. Ona briše ruke o kecelju i kaže mi da ovo u selu nešto mnogo važno znači. Ja ne smem ni da mislim, sve me strah. Pozvaše me u kuću i rekoše mi da je došao da me prosi, da je otac pristao i da ću se udati. Ja da padnem od sreće! A gledam njega onako zgodnog, pa se mislim: Bože, čime li sam ja zaslužila ovo? Ima li veće sreće nego biti žena saobraćajnog milicionera?
Na svadbi sam bila toliko srećna da sam mislila da će mi pući srce. Skupilo se celo selo da gleda kako me vode. A on lep, pa nije hteo da obuče odelo nego svoju uniformu. A lep u njoj, da umreš! Pa došle i njegove kolege milicioneri, pa zapevali i pucali, sve se orilo.
Mnogo su nam lepe bile te prve godine braka. Živeli smo u jednoj maloj kući na periferiji grada, ali meni ništa nije smetalo. Zar sam ja u luksuzu živela kod roditelja? Ubrzo ostadoh u drugom stanju i rodih mu sina, lepog i zdravog kao jabuka. A on ponosan, sve se hvali po miliciji, a kolege ga poštuju i o njemu misle sve najbolje. Mislila sam da mojoj sreći ništa ne može loše da krene.
Međutim, onog leta kad je naš sin napunio tri godine, umre mi prvo otac, a za njim brzo i majka. Brat se propi što nema decu i otera ženu od kuće. Sedosmo moj muž i ja u kola, koja smo te godine taman kupili, da odemo do sela i prosvestimo ga. Muž bio nešto umoran, ali smo ipak krenuli. Sećam se samo automobila koji ide pravo u nas. Ostalo više ničega. Kažu da zbog umora nije stigao da odreaguje i izbegne sudar.
Probudila sam se u bolnici. Tada se nisam sećala nesreće, pitala sam samo za muža. Rekoše mi da je nepovređen, a za mene su stalno nešto okolišali. Posle par dana dođe lekar i reče mi da su učinili sve što su mogli, ali da ću od struka nadole ostati oduzeta. Počeh da plačem u neverici i bolu. Muž mi reče: “Bitno da ti je glava na ramenima”.
To su bili najgori dani mog života. Plakala sam što neću moći da hodam, šetam svog sina i trčim sa njim kako bude rastao. Ali tešila sam se da je bar muž dobro, uvek će dete imati bar zdravog oca.
Prve godine nije mužu bilo lako, nije znao da li će pre oko mene ili deteta. Mnogo me bolelo što sam mu na teretu i ne mogu da mu pomognem, a onda su mu njegovi u miliciji pomogli da dobije stan. Zbog žene invalida skočio je na stambenoj rang – listi i bar smo znali da će nam biti bolji život sa kupatilom, jer ga u staroj kući nije bilo. Samo još da sam ja zdrava…
Kako je vreme odmicalo, navikavala sam se na novi život. Dete me je činilo radosnom i što je više raslo, bilo je sve bliže meni. To me je veselilo iako je muž počeo da biva nervozan i često umoran. Počeo je da ostaje duže s kolegama posle posla i da sa sve većom teskobom, činilo mi se, vraća kući. A ja sam napredovala toliko da sam mogla sama da legnem i prebacim se iz kolica u krevet i obratno. Bila sam toliko srećna što nešto mogu sama.
Onog dana kad je iz ormana izvukao navlake za rukave na uniformi, jako sam se uznemirila. Nešto mi je govorilo da to nije dobro. A onda sam se setila da je tako došao u moju kuću kad me je prosio. Drhtala sam ceo dan, a dete se privilo uz mene, osećajući da nešto nije dobro.
Te večeri došao je i seo da razgovaramo. Krila sam ruke koje su mi se tresle ispod ćebeta koje mi je prekrivalo noge. Gledajući u pod rekao mi je da voli drugu ženu, da je s njom već neko vreme i da je s njim ostala trudna. Žao mu je, ali ne želi da to dete raste bez oca. Zatražio je razvod i da se vratim kod brata.
Ostala sam skamenjena. Rekla sam mu da ću razmisliti o svemu, a zapravo nisam znala šta ću od silnog beznađa koje mi je steglo dušu tako jako da sam mislila da će prsnuti. Znači, uniforma je po drugi put učinila svoje. Najviše me je bolelo što traži da odem i da rastavim se od deteta, a znao je i da mi je brat teško bolestan od pića koje mu je uništilo zdravlje i da on neće moći da brine o meni. Shvatila sam da ga u stvari baš briga. Želeo je samo da odem i da se njegova agonija pored mene zauvek završi. Da me izbriše kao da me nikad nije ni bilo. Jer sada mu više nisam bila potrebna.
Cele noći nisam spavala, preplakala sam i donela čvrstu odluku: ne dam razvod, ne idem iz stana koji ne bi ni dobio da nije bilo mene i ne odvajam se od svog deteta! Bio je strašno neraspoložen kad je to čuo. Nekoliko dana je pokušavao na razne načine da me ubedi da odem, ali ja sam ostajala čvrsta, kao kamen. U kamen sam se i pretvorila. Tada se strašno naljutio i rekao da ću zažaliti zbog svoje tvrdoglavosti.
Posle nekoliko dana doveo je u stan. Ona je sa sobom dovela i ćerku iz prethodnog braka, koja je bila sličnih godina kao i moj sin. Danima nisam izlazila iz svoje sobe dok sam slušala njihove glasove. I moje jadno dete je povremeno ulazilo i van sebe zbog mog tupog pogleda plakalo pored mojih nogu. Samo me je ono i trglo iz crnih misli.
A onda sam izašla. Rešila sam da ne bežim jer sam na svome. A htela sam i da je vidim – da vidim tu ženu koja će pored druge ući u kuću onoga s kojim je začela i kome rastura brak. Nisam videla ništa posebno, samo oči koje beže od mog lica i sklanjanje iz svake prostorije u koju ja uđem.
Prolazili su meseci, rodio im se sin. Iz svoje sobe sam slušala pucnjavu s prozora i veselje. Samo ja znam kako mi je bilo, a zbog sina sam se pravila kao da je sve u redu i kao da taj poremećeni život nije ništa neobično. Prolazile su godine, slušala sam ih kako se smeju, zajedno ručaju i večeraju, gledala kako rastu deca pod istim krovom, kako moj sin polazi u školu, kako postaje momak.
I što je više vremena prolazilo, ja sam bila čvrsta u uverenju da ostanem. On godinama nije razgovarao sa mnom, besan što mu kvarim porodičnu idilu, a ona me nije gledala. Samo je sin bio taj koji mi je pomagao. Čak se i komšiluk družio s njima kao da su bračni par i, iako su znali za mene, pravili su se da ne postojim. I niko mu nije zamerao što u kući drži dve žene, slušala sam kroz prozor kako se smeju sa njima i kako je on važan, posebno kad u uniformi ide na posao. Samo je jedna komšinica od prvog dana dolazila da me vidi, a i ona sama napaćena duša, koja je bežala od muža alkoholičara. Samo ona, više niko.
Kad je sin završio školu seo je jednog dana pored mene. “Mama”, rekao je. “Odlučio sam da se zaposlim i iznajmim stan. Želim da odemo odavde, a najviše da odeš ti. Ovaj život nije dobar za tebe.” Pogledala sam ga tada i prvi put sam shvatila da je odrastao. Počela sam da plačem, ali ne zato što me tera da odemo nego zato što konačno postoji neko ko će mene da štiti. Pristala sam. Za njegovu ljubav.
Iznajmio je mali stan sa baštom da ja mogu da budem na vazduhu i provodim dane među cvećem kad je on na poslu. Kad sam odlazila, muž i njegova nova žena su mi pomogli da iznesem stvari. Konačno su zadovoljni što sam otišla i sad mogu da budu savršeno srećni. Ni muž više nije ljut na mene. Probao je par puta da me pozove, ali ja nisam htela da se javim. Ne znam šta mu je. Ne verujem da ga grize savest, pa mi je sve to čudno.
I tako sedim u bašti i mislim na sve ispočetka. A najviše gde sam pogrešila. I nikako da nađem odgovor. Al’ ono što mi je najtužnije je saznanje da mi od svega najviše zadrhti srce kad se setim onog poznog jesenjeg dana kad sam ga videla na kapiji u uniformi saobraćajca. I sve mi se čini da je greška tu – što ga još pamtim kao svoju ljubav i što ga nikada nisam, i pored svega, sasvim izbrisala iz srca…

Advertisements

4 thoughts on “Moja ljubav saobraćajac

  1. Baš juče mi priča prijateljica- u njenoj i susednoj zgradi žive, e sad da li su dve ili jedna porodica, slagaću te. Druge mame i druga deca, a tata im je isti. On živi u toj drugoj zgradi, ali dolazi i kod ove- žene ili dece, ne znam, ali obilazi ih. Izgleda, kaže, da je neki privatnik, ima para, pa mu se može. Kako žene to podnose, ne znam.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s