Kišna lica beogradska

11908291_10207697567983288_996907543_nDa li ste skoro pogledali lica ljudi pored kojih prolazite na ulici, sedite u autobusu, čekate u redu da platite račune? Ja jesam. I nije mi bilo prijatno.
Možda ih ni ja ne bih pogledala da nisam otišla iz Beograda i shvatila da svaki drugi grad ima nešto što nikako nisam očekivala. Nešto što me je tako prijatno iznenadilo da sam svima koji tamo žive pozavidela.
Prvo što sa primetila bilo je da hodam brže od svih. Njihov hod je odavao ljude koji nikud ne žure. A i zašto bi? Tada sam usporila i ja. Posmatrala sam smirena lica i verovala da i oni imaju svojih briga, ali da to ne oglašavaju na sva zvona. Na moje ljubopitljive poglede neki su odgovarali osmehom.
Ako sam zapitala kuda da idem ako želim nešto da pojedem, ljubazno su mi objašnjavali kako da na više načina pronađem dato odredište, uz obavezan savet: ”Al’ nemoj, sine, tom ulicom iako je bliže. Mrak je, pa da se ne uplašiš kučića.”
Ako sam došla da kupim da jedem dočekao me osmeh i savet šta je najbolje. Ako sam htela da kupim flašicu vode na kiosku, zabrinuto nudeći krupnu novčanicu, dočekao me je osmeh i ljubaznost: “Ma, nema problema, sine, imam da ti vratim. Daj Bože da uvek imamo krupno!”
Sela sam tako na jednu klupu i posmatrala svet koji prolazi. Uredno obučena ljubopitljiva deca i gospođe koje se nogu pred nogu vraćaju s posla u elegantnim letnjim kostimima i haljinama. Pa, ko kaže da u malom gradu nema dama, i to onih istinskih? Gledala sam ih i onaj nemir koji sam donela sa sobom počeo je da popušta.
Uveče sam otišla na glavni trg. Videla sam mnoštvo ljudi u porodičnoj šetnji u toplo avgustovsko veče. I svi su bili doterani i raspoloženo pričali i smejali se. I, opet kažem, sigurno da imaju briga, ali se to ne vidi. Ili oni to prosto skrivaju i ne žele da kvare vreme za šetnju mislivši o tome.
Delovalo je tako divno. Susretali su se s ljudima koje dobro poznaju, sedeli u porti crkve ili po baštama kafana, šetali se i gledali izloge, a mlađi pevali uz gitaru ispod spomenika na trgu ili se veselo smejali po klupama u parku. I sve bez žurbe, bez vike i oštrine u glasu.
Osećala sam se kao da sam došla u neki drugi svet. A to čak nije bila ni druga zemlja ni drugi kontinent. Bio je to samo grad koji nije moj, ništa više. I potpuno drugačiji ljudi i potpuno drugačija atmosfera. I sve me jako vuklo, poželela sam da se pomešam sa njima, utopim u mirniji život i da me povuče plima njihove smirenosti i srdačnosti.
Onda sam shvatila da sam i ja postala sve ono što ne volim, a ne znam ni kada ni kako. Postala sam osoba koja nema vremena za sve one sitnice koje život čine lepim, osoba koja je nervozna, opterećena svojim, a hladna i neosetljiva na tuđe probleme. I sve to nisam volela, ali sam dopustila da me svi kao talas ponesu sa sobom i neprimetno postanem jedna od njih. A onda sam u sebi ponovo otkrila svoju bolju stranu, ohlađeno srce se smekšalo od toplih reči i osmeha. I ponovo se osetila smireno i zadovoljno, kako dugo nisam.
A onda sam se vratila u Beograd. Čim sam iz autobusa spustila korak na vreli asfalt, dočekala su me namrgođena lica. Pomislio bi čovek da će prvo sumorno biti lice azilanta koji leži u parku u očajanju i nemoći. Ali, ne, njihova lica su zabrinuta i tužna, prošarana nadom da će otići u bolji život. Lica Beograđana su natuštena kao da se na njima skupljaju sivi kišni oblaci.
I ponovo je preda mnom dobro poznati gnev: sirene pune nervoze zbog gužve na raskrsnici, ljudi koji hodaju trotoarom i idu direktno u vas, umesto da se pomere da ima mesta za sve, kao da žele da po svaku cenu zametnu kavgu, neljubazne prodavačice, besni službenici, oštra i prenapregnuta lica spremna da vam ispsuju sve po spisku ako ih samo pogledate ili, ne daj bože, nešto priupitate.
A onda sam se setila malog grada i postala mnogo tužna.Poželela sam da i moj ima takve ljude i takve osmehe. I obećala sam sebi da neću dozvoliti da iz mene iščili ono što sam ponovo pronašla. A nipošto da me ponovo uvuku u svoju kaljugu nezadovoljstva i pritajenog očaja. Ostaću svoja, smirena, zadovoljna i spremna da uvek cenim one male, ali važne i lepe stvari koje boje radošću naš život. I nije mi važno šta će da misle o meni zato što sam drukčija od njih. Ja samo hoću da budem srećna…

Advertisements

8 thoughts on “Kišna lica beogradska

    • Bas tako! I ima ovde dobrih ljudi, koji su smireni i srdacni, ali ih besni i nervozni, koji polako postaju vecina, gledaju kao cudake. Beograd kao da vise ne pripada srecnim ljudima… ❤

      Like

      • Mada je istina da ima i dosta tužnih ljudi… Ali i te tužne mi možemo svojim osmehom i lepom rečju oraspoložiti… Neznam da li sam tebi to napisala ali ponoviću sada.. Kad izlazim iz kuće ja sebi kažem : Sada se smej i oči nek ti se smeju i svima podari osmeh i lepu reč ! I to pali.. Ljudi se meni smeškaju ❤ Ljubim i lep dan ❤

        Liked by 1 person

  1. Kako je čudno – a ja upravo završavam pisanje o jednom malo čovjeku iz kasabe, i kako to izgleda iz ugla provincije 😀
    Ali sjećam se i ja tih lica iz mog studentskog Beograda i razumijem osjećaj i tvoju želju da pobjegneš od svega ponekad.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s