Muški mozak

maskaStajala je puna treme ispred učionice fakulteta i čekala da počne ispit. Poslednji, najteži. Kajala se što je najgore ostavila za kraj, ali tako se nekako namestilo. I momak je došao sa njom da joj pruži podršku.
Svuda okolo grajali su studenti. Shvatila je da nikoga ne poznaje, njeni su već pozavršavali i čekali da im se i ona pridruži. Milioniti put se preslišavala u sebi. Odjednom se susrela sa poznatim očima.
– Eno ga Časlav! Sećaš ga se? – upitala je svog momka.
– Sećam se.
Setila se tih dana sa početka studija kada su svi bili puni energije i željni druženja. Sa Časlavom su se upoznali preko zajedničkog druga Petra i na prvi pogled joj se učinio simpatičan, mada pomalo blesav. Dugo su na klupama praznog amfiteatra razgovarali o njegovim stavovima o umetnosti, ali i o teškom životu svakog studenta koji dođe u grad i otpočne život od početka. Imao je pomalo neobične priče i poglede na ljude, ali njima je to delovalo zabavno. Sreli su ga još jednom posle toga, u jedno rano jutro kada se sa gitarom vraćao sa neke žurke. Nasmejali su njegovom razbarušenom izgledu i procenili da se baš dobro proveo.
I eno ga sada, sedi na stepenicama i gleda je. Mahnula mu je, a on je skrenuo pogled.
– Ne reaguje, izgleda da me je zaboravio – rekla je momku.
Uskoro se pojavio profesor i svi su morali da uđu i počnu da rade test. Poljubila je momka i ušla, a on joj je pokazivao da drži palčeve i da će sve biti dobro. Dok je stajala u redu, osetila je nekoga tik uz sebe. Okrenula se i ugledala Časlava. Smeškao joj se.
– Hej, ja ti mašem, a ti me ne vidiš – rekla mu je.
– Ma, video sam te, nego sam morao da ponavljam, ništa ne znam…
Dogovorili su se da sednu blizu, pa, ako mogu, nešto i šapnu jedno drugom. Njoj je već bilo nekako lakše. Kad imaš nekog svog, odmah si jači.
Test je počeo i pitanja su bila na stolu. Počela je da radi, ali je videla da mnogo toga ne zna. Morala je još da uči, nije to bilo dovoljno. Ipak, trudila se da se seti svega što zna i možda nekako izvuče šesticu.
Odjednom je osetila tuđ pogled na sebi. Pogledala je Časlava krišom od profesora i susrela se sa njegovim očima. Klimnula je pitajući ga šta mu treba. On je odmahnuo glavom i nastavio netremice da je posmatra sjajnim očima. Zbunila se od tog pogleda, odbacila misli i nastavila da radi. Posle sat vremena je ustala, mahnula mu, predala rad i izašla. Znala je da će ovde ponovo doći.
Posle mesec dana bila je na istom mestu u isto vreme, ovaj put bez momka, koji zbog obaveza nije mogao da bude uz nju. Stajala je sa rukama punim papira kad je osetila nekog tik uz sebe. Bio je to Časlav. Obradovala se kad ga je videla, nadala se da je i on učio pa će ovaj put možda moći da pomognu jedno drugom.
– Ali ja neću danas da polažem – rekao joj je.
– Zašto? Pa, možeš bar da pokušaš – iznenadila se ona.
– Ne, ne mogu – bio je uporan.
– Ali, zašto? Hajde bar da vidiš pitanja, da znaš šta sledeći put neće biti.
– Nisam ni prijavio ispit, eto zato. Ali hteo sam da te pitam da mi daš svoj broj telefona pa da mi javiš danas šta je bilo i kako je prošlo.
Dala mu je broj, smatrajući da nije problem jer ga zna od ranije, a i nije bilo loše imati nekoga ko je u istom problemu kao i ona. Popričali su još malo i on joj je ukratko istresao sve svoje probleme: da ne može nikako da uči jer mu je život prava španska serija, supruga ga je ostavila i sa dvoje dece otišla u Australiju, a nova devojka je trudna s njim i on ne zna šta će. Strašno tuguje za decom i ne može da uči i sve ga to opterećuje, pa bi voleo da ga neko razume.
Ostala je zatečena ovim izlivom iskrenosti, ni ne znajući da ima porodicu, ali klimala je glavom i bilo joj ga je žao, pogotovo što pati za decom. Pitala ga je zašto se ne obrati njihovom zajedničkom drugu Petru da mu pomogne oko učenja jer je ona često sa njim umela da provežba sve što joj je zapinjalo. Ta ideja ga je uznemirila i zamolio je da Petru nikako ne spominje da ga je videla jer ga je strašno sramota što ispit još nije položio, verovao je da bi ga on izgrdio što je toliko vremena prošlo, a on taj poslednji nikako da da, pa je odavno sve kontakte sa njim i prekinuo. To je zbunilo, ali je odlučila da ćuti. Ušla je da radi test sa pitanjem koje joj je kuckalo u jednom delu mozga: zašto je onda uopšte došao?
Od tog dana slao joj je poruke svaki dan, i ujutru, i popodne, i uveče. Uvek je počinjalo pitanjima u vezi sa ispitom, a završavalo se njegovom teskobom što je odvojen od dece i bolom zbog promašenog života. Ona mu je na sva pitanja odgovarala, tešila ga, ali uvek odlučno odbijala predlog kojim se završavao svaki razgovor: da uče zajedno.
Posle nekoliko nedelja, kada su bezbrojna pitanja počela da se ponavljaju, kada je po milioniti put objasnila koji metod učenja koristi, kojim redosledom prelazi spisak pitanja, koliko joj dnevno u proseku treba za jednu lekciju, da li lakše sprema teme koje su joj interesantnije, da li ima vizuelno ili auditivno pamćenje, shvatila je da on zaista hoće nešto više od nje. Budući nesigurna, smatrala je da ne bi bilo u redu da mu ne pomogne, ako je zaista želeo da uči, a ima problem. Ali, pošto se svaka priča završavala predlozima o zajedničkom učenju, koje bi pomoglo njegovom bolu i čamotinji, a shvatala je da knjigu ne pipa, bilo joj je jasno da je jedan od onih tipova koji svoje probleme rešavaju tako što prave nove. Novu trudnu devojku trebalo je zameniti još novijom – bar do neke naredne. Otvoreno mu je rekla da od susreta nema ništa i da ona ne želi ni sa kim da uči, kao i to da bi mu bilo bolje da vreme koje provodi u dopisivanju s njom provede nad skriptama. To ga je malo smirilo, ali se povremeno opet javljao.
Na sledećem ispitu on ponovo ništa nije znao, a ona ga je položila. Bila je presrećna, sad je pred njom stajalo još samo pripremanje diplomskog rada. Mislila je da će ga to ohladiti, ali on je ponovo još jačim intenzitetom krenuo, ovaj put sa idejom da ga ona sprema za ispit, kad je evidentno da zna više od njega. Pitala ga je zašto ga ne sprema Petar, a on je odgovorio da on ne sme da zna ništa o njegovom učenju jer je tako najbolje. Tada je rešila da bude oštrija.
– Znaš, nemoj pogrešno da me razumeš – počela je strpljivo. –Ali ja zaista nemam vremena da te spremam, čeka me mnogo posla oko diplomskog. Toliko smo o svemu pričali, svaku lekciju smo isprevrtali, kao i način na koji je ja učim. Mislim da bi trebalo da sedneš i počneš da radiš jer za sve ovo vreme bi, da si učio, ispit već pet puta položio. I znam da ti je teško jer su ti deca hiljadama kilometara daleko – prekinula je pokušaj njegovog upada. – Ali sedi i zagrej stolicu zbog njih, neka budu ponosni na svog oca.
Posle toga je više nije zvao. Diplomirala je i otišla s fakulteta. Prekinuli su kontakt i nije znala ni da li je položio ispit ili se i dalje nateže s njim.
Jednog letnjeg dana na Fejsbuku je videla status u kome Časlav obaveštava sve svoje prijatelje da je diplomirao. Naširoko i kitnjastim stilom pohvalio se svojim uspehom i odlučio da nabroji sve za koje je smatrao da su mu pomogli da završi fakultet i stigne do toliko željene diplome. Na prvom mestu naveo je Petra, za koga je napisao da mu nije samo najbolji prijatelj, već i pravi brat i druga polovina njegove duše, za koga bi mogao da ide na kraj sveta, ako ovaj to samo migom pokaže. Pored njega, bilo je tu još desetak kolega i koleginica. Nje nije bilo.
Setila se svih onih poruka, razgovora, pitanja i neobičnih konstatacija. Svake lekcije najtežeg ispita na studijama okrenute na naličje. I nasmejala se. Ništa od toga nije bilo dovoljno. Samo je trebalo da pristane da “uče” zajedno… Muški mozak…

Advertisements

One thought on “Muški mozak

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s