Ekipa iz busa

Napolju milijardu stepeni. U autobusu podnošljivo samo ako je klimatizovan. Naravno, pod uslovom da se ljudi nauče pameti i prestanu da otvaraju prozor. Sva sreća, pa oni koji imaju fobiju od klime čekaju drugi autobus u kom vlada tuča za mesto pod otvorom na krovu, pa se hlade na promaji sve dok im usta ne odu na potiljak.
U jednom takvom klimatizovanom sedim i klackam se do poslednje stanice. Raščistila se gužva, pa ostala šačica nas nesrećnika.Dosadno u tri lepe, pogotovo ako napamet znaš svaku kuću, svaku džombu na putu, a jedina promena u poslednjih 150 godina, koliko se vozim ovim putem je što drveće raste.Pa, kao i uvek, kad ne znam kako da prekratim vreme,posežem za starom zabavom – posmatram ljude oko sebe i zamišljam kakvi su im životi.

Trbušna plesačica

Devojka duge crne ispeglane kose stoji blizu vrata. Pozamašna zadnjica utegnuta u preuske farmerke (po ovoj vrućini!), a plitak struk otkriva tetovažu u dnu leđa na maksimalno iskvarcovanoj koži, pa ona nekako dođe zelena, što me, nepravedno, asocira na pripadnice romske nacionalne manjine. U ruci sa raznobojnim noktima drži veliki mobilni telefon, a u drugoj šarenu fasciklu. Našminkana je za veče,iako je dan, pa se sva presijava, i pored klime.
Čini mi se da je napredna studentkinja privatnog fakulteta, razmažena tatina i mamina ćerka kojoj je sve dopušteno, pa čak i samo da se pojavljuje na ispitima, a ostalo je ionako sve sređeno, jer parama se sve kupuje, pa je već sad jednog dana čeka obezbeđeno radno mesto u nekoj “glasovitoj” firmi. To je jedna od onih kojima propadne dan ako nisu napravile bar dvadeset selfija ispred ogledala u kupatilu, sa napućenim ustima i isturenim ženskim atributima. To je jedna od onih koje petak prepodne provode u redu da se poklone ikoni u crkvi Svete Petke i nose njenu sličicu u novčaniku, a popodne idu na časove trbušnog plesa koje bodro pokazuju po prestoničkim splavovima. To je jedna od onih koja za najbolji događaj u životu smatra Cecin koncert na Marakani, kad je na ramenima najboljeg druga vrištala i pevala do iznemoglosti i plakala gledajući na bini svog idola. Praznog pogleda čeka da izađe i ode u svoj ružičasti svet.

Građevinac

Na mestu pored mene, naslonjen na prozor, spava građevinski radnik.Izmučenog, opaljenog lica, izbrazdanog dubokim borama od vetra, kiše i sunca, u dubokom snu od teškog i napornog posla. Sparušene žuljevite ruke u krilu kriju godine mučenja, a patike i pantalone prekrivene belom prašinom odaju rad na gradilištu.
Čini mi se da će, čim se “majstor” prodere na zadnjoj stanici, otići do lokalnog podruma pića i ubiti par piva da se osveži i otupi posle napornog radnog dana. Nikako mu se ne ide kući da gleda decu koja će tražiti nove patike jer su im stare ukrali kad ih je majka izbacila ispred vrata malog stana da se luftiraju. Da gleda raščupanu, zarozanu ženu koja čeka njegovu dnevnicu jer mora da kupi šta će da skuva i opere za svima. Da je gleda večito nezadovoljnu i razočaranu jer u životu nije ispalo ništa kako je očekivala, a srećna je samo kad leto provede u rodnoj Medveđi, u kojoj ima utisak kao da je opet mlada, pa joj bar nakratko izgleda da život može da krene otpočetka. Tada i on može da odahne, jer nema ni napora ni zvocanja zbog svakog piva i svake cigarete, a mora da se štedi jer se nema. Možda baš sad sanja da dolazi kući i čekaju ga nasmejana lica.

Kurčevita riba

Na sedištu prekoputa sedi jedna krupna plava mlada žena sa naočarima za sunce, nadmenog izgleda i hladnog izraza lica. Pomalo muškobanjasto držanje i prikriveni gnev koji samo što ne izbije na površinu.
To je jedna od onih uvek spremnih na svađu i raspravu. Napašće vas u autobusu zato što ne ustajete starijima, ali samo zato da bi se malo ispraznila jer joj je do starih stalo kao do lanjskog snega i najradije bi ih gurnula niz stepenice jer od njih ionako više nema vajde. Ponosna je na taj kurčeviti stav i veruje da je ribetina privlačna muškarcima i da bi svakoga mogla da smota samo kad bi htela, ali draže joj je da samo luduju za njom jer je, pored svega, poštena žena koja smatra da vodi bitke, one najteže, sa sobom i svojim potrebama. Iako je istina tamo negde, ona veruje u to da bi muža kod kuće, koga smatra totalnim luzerom koji joj nije za mali prst i koga bi najradije istukla, ali se suzdržava zbog dece, mogla da išutira napolje kad poželi jer bi na nju ostatak muške poulacije čekao u redovima. Ništa manje za jednu takvu amazonku i ratnicu. To je jedna od onih koje preziru ženstvene žene jer su drugačije od njih, smatraju ih kurvama, glupačicama i folirantkinjama jer se plaše žene u sebi, pa u muškosti nalaze utočište od bola koji preti da ih zvekne ako samo malo spuste gard. To je jedna od onih koje i svoju svoju decu uče da budu poput njih – kurčevita, bahata, direktna, bez dlake na jeziku, i obavezno bez slabosti i emocija, jer je to tako jadno i smešno. Ispod naočara kroz prozor besno gleda putnike koji na stanici pale cigaretu jer je prestala da puši, pa joj sada i sama pomisao na pušače izaziva nezaustavljivi gnev. Eto ideje da se izvrišti kod kuće na muža i izmaltretira ga da samo na prozoru puši jer neće valjda da uništava njena pluća.

Turska domaćica

Na sedištu iza vozača, čvrsto se držeći za šipku iako sedi,smestila se starija žena sa cegerom u krilu.Kratka tamnocrvena kosa i teme koje se nazire odaje vešedecenijska farbanja. Male alke u ušima i malo crvenog karmina. Izgled dobroćudan, ali pomalo priprost i primitivan, pa gleda okolo radoznalim i ljubopitljivim pogledom poput deteta.
Prava domaćica koja jutro započinje savetima komšinice koja joj gleda u prevrnutu šolju prve jutarnje kafe. Nakon toga, po već uhodanom rasporedu, odlazi u crkvu i na groblje da mužu, nedavno umrlom ahkoholičaru, koji je tukao kao vola, zapali sveću.Iako je tog dana kad je ostala bez njega osetila čak i olakšanje, ne zna šta će sa svojim životom. Uvek se za sve on pitao i krojio joj sudbinu. I deca su otišla, pa jedva čeka kad dođu, a mašta o unučetu zahvaljujući kome bi joj život konačno dobio neki smisao i opet bi bila korisna. Ovako dane provodi čisteći kuću unedogled i od jedne do druge turske serije, svađajući se sa televizorom, navijajući za ljubav i plačući za potresnom sudbinom junaka koji su joj tako prirasli za srce. To je jedna od onih koje uveče malo izađu na vazduh, pa na klupi ispred zgrade sa komšinicama pretresu nove intrige i saznaju da li je istina da onaj sa petog sprata vara ženu i da mu ljubavnica dolazi u kuću uvek kad ona nije tu. Ipak, uvek je spremna da stane na stranu žena i mladih, tugujući pomalo za svojom propalom mladošću.Evo, i ova devojka što stoji kod vrata, baš bi bila dobra za njenog sina, onako,ima je. Baš će ga pozvati kad dođe kući i malo plakati i pitati ga kad će da se ženi i podari joj unuče, da i nju Bog pogleda.

Tata i besno dete

Na sedištu iza vrata sedi jedan zamišljeni mladi čovek sa pomalo izgubljenim izrazom na licu i krišom baca poglede na pozamašnu zadnjicu devojke kod vrata. Neispeglana košulja i neuredna kosa odaju utisak da ni on sam, a ni ostali, ne vode baš neku brigu o njemu.Pored njega, do prozora sedi žensko dete. Vidno se dosađuje i stalno oca vuče za rukav izgužvane košulje, žaleći mu se da je žedno, gladno i da želi da ide kući. Otac strpljivo, ali i pomalo odsutno pokušava da je smiri. Izgleda kao da mu je u životu dosta svega i da ništa više ne može da ga iznervira. Ćerka sve više gubi strpljenje i počinje da plače. U početku više cvili i gleda ga kroz prste koje drži na licu, ali, videvši da on ne reaguje, počinje sve glasnije da plače, pa se ori ceo autobus. Budi i građevinca iz njegovog teškog sna. Otac je grli i moli da bude strpljiva jer do kuće ima samo još jedna stanica. Devojčica se breca i počinje da viče:
– Hoću sada da budem kod kuće! Hoću da vidim babu!
On je moli da bude tiša i obećava da će požuriti čim izađu, ali dete se ne smiruje:
– Baba je rekla da si ti nula od čoveka, da je mama marka i da je mogla mnogo bolje da se uda! Baba uvek govori istinu! Mrzim te! Hoću kući!
Otac naizmenično crveni i bledi. Sve oči uprte su u njih. Ovde nemam šta da zamišljam, sve je jasno. U njihov razgovor se umeša “turska domaćica”:
– Nemoj da plačeš! Vidiš kako si lepa, kako ti je šarena haljinica, a kad plačeš onda si ružna.
Dete zacrvenjenog lica uzvraća:
– Umukni, babetino, mrzim te!
Otac se, beo kao zid, izvinjava ženi dok mu podrhtava glas od sramote. Ona okreće glavu ka prozoru. Svi se prave da ne čuju ove reči, krišom bacaju sažaljive poglede na izmaltretiranog oca, sem, naravno, “kurčevite ribetine”, koja ga gleda s prezrenjem jer jednog takvog izgužvanog slabića ima kod kuće, i broje sekunde do dolaska na poslednju stanicu.
Napokon stiže i ona. Svi izlazimo na vrelinu julskog dana i svako odlazi na svoju stranu. Neko u svoj mali ružičasti svet, neko u svoj mali privatni pakao.
Ali svi sa nadom da će sutra biti bolje nego danas. I da bar prestane ova vrućina, sve će onda biti lakše…

Advertisements

7 thoughts on “Ekipa iz busa

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s