Kad te čeka Jonsko more

Bila je to dobra godina. Naišle fine pare, pa mi, što bi rekli neki, ko prava sirotinja rešili da ih spiskamo sa stilom. Ko me čita, taj već zna da mi je muž zadužen za putovanja i najvažnije odluke, a ja sam tu da korigujem šta treba, pa tako i ovaj put.
Dođe on jedan dan s posla sa punim rukama kataloga sa najraznovrsnijim destinacijama. Rekoh mu: “Čoveče, smanji doživljaj, za Bali baš i nemamo!”, al’ on temeljan, pa se baš posvetio zadatku. Danima je premeravao i mozgao, nešto sabirao i oduzimao i na kraju suzio izbor: ili hotel u Ljoret de Maru ili hotel na Krfu. Prostudiram i ja to malo ne bi li presudila i istražim oba. Ovaj u Španiji stvarno spektakularan, svetli u sto boja, čak i pomalo kičast, ko da si jebote u Las Vegasu, al’ otkrijem na internetu da je »gej frendli«. Kažem ja mom iznenađenom mužu: “Prijatelju, znam te, ako tamo odemo, mislim da se nećeš baš nešto provesti, al’ mene će jedan kroz jedan da bace s terase kao višak u zabavi, pa je bolje da odemo u Grčku!”
I tako odemo na Krf, mada priznajem da sam od početka navijala za njega. Slušala sam i znala boga oca o tom ostrvu i jedva čekala da idem.Nije me oneraspoložilo ni što sam morala da ustanem u tri ujutru i džedžim na aerodromu sa 63 kofera, a poneli dao bog stvari kao da smo filmske zvezde. Nije me obeshrabrio ni let avionom i novootkrivena fobija od letenja. Računala sam na kratak put, a i na magičnu tableticu dimigala, koja tako lepo ume da opali da me baš zabole uvo što mi muž zahrče čim sednemo u dotično prevozno sredstvo. Još sedne pored mene jedna stara Grkinja kojoj se ja poverim da sam se pomalo usrala od letenja, pa ona, odlučna da mi skrene misli, ispriča celu svoju životnu priču i ljubav koja je sa Krfa odvela u Srbiju. Kliberim se ja od tabletice i pola ne čujem šta mi priča jer su mi se zapušile uši, al’ ona ne staje. Kliberila sam se i kad su u jednom trenutku stjuardese užurbano počele da skupljaju plastične čaše jer smo počeli da propadamo, a ja se mislim kako su fine pa paze da se ne ispolivamo, a baba mi pribrano pomalo vriska u uvo: “Mirno, sine, sve će ovo proći!” Tek sam posle s’vatila da smo bili u olujnom oblaku i da su nas cepale turbulencije. Kažem vam ja, dimigal prava stvar! Ipak, bilo mi je drago kad nas je “majstor” prizemljio i svi frenetično tapšali.
Sedosmo dalje u bus da nas vozi do hotela. Kaže nam vodič da prvi izlazimo moj muž i ja i počesmo da nešto kružimo, a ovi ostali, naši saputnici, samo histerišu kad će na njih da dođe red i što samo zbog nas dvoje da idemo toliko. Zamrzeše nas već na početku. Al’ kako nas tek zamrzeše kad smo stigli! Stali smo ispred ogromne kapije iza koje se nazirao veliki park, u kome se verovatno sakrio naš hotel. Izgledalo je kao da smo se parkirali na Beverli Hilsu. Svi zanemeše, a vodič pozva nas dvoje da izađemo. Mi se zgledasmo i izađosmo. Reče nam da dalje ne mogu da nas odvezu. Ode autobus pun glava koje izviruju, a nas dvoje ostasmo sami. Idemo tako i vučemo kofere, pale nam vilice od ove lepote, a ja pitam muža: “Jebote, jesi ti ovaj hotel uplatio? Pa imamo li mi para za ovo čudo?”, a on će meni:”Ma, ćuti, uzeli smo ga na popustu jer je bio ‘last minute’!” Poljubim ga ja tako pametnog i uđosmo u ovo predivno zdanje.
Čim smo se raspakovali, sjurimo se da vidimo hotelsku plažu. A dole, u ogromnoj bašti prepunoj bungalova i malih skrivenih barova bazenčić ko bombonica, a hotel na litici, pa puca pogled na pučinu, da se onesvestiš! Sa vrha do hotelske plaže vodi stakleni lift u kome, kad se spuštaš, izgleda ti kao da slećeš do mora, a sa desne strane se na moru ukotvilo čuveno Mišje ostrvo i manastir Vlaherena. U, jebote, ovaj put smo baš pogodili!
I nije me omelo ni to što sam odma’, čim smo se raspakovali, izgorela na suncu ko majmun. Ništa nije moglo da me spreči da uživam u ovom divnom ostrvu. Dane sam provodila bahato se kupajući na bazenu ili u moru, tek kako mi dune i prejedajući se fenomenalnom hranom i specijalitetima iz različitih krajeva sveta. Tada sam prvi put probala američke palačinke sa javorovim sirupom i biftek “Stroganov”. Nisam znala šta bih pre dohvatila jer su svakog dana spremali gomile novih jela, salata i kolača, ali sam najviše volela da na kraju uzmem kornet i sama kašikom za sladoled izaberem uvek nove kugle sladoleda koje ću smazati.
Jedino mi je smetalo što se igralo neko prvenstvo u fudbalu, pa mi je muž stalno u sobi blenuo u TV. Čak sam ga jednog dana zvala da mu kažem da siđe da bi video kako su se neke Šveđanke poskidale i poskakale u bazen, ali on se toliko pirlitao da su one u međuvremenu otišle.
Danima i noćima smo istraživali grad Krf i vozili se gradskim autobusom u kom smo prvi put videli da se putnici pridržavaju uputstva da ne otvaraju prozore dok radi klima. Obilazili smo tvrđave, crkve, muzeje i stari deo grada, koji nas je podsećao na davna vremena kada smo leta provodili na Hrvatskom primorju. Uživali smo u grčkim tavernama, ušećerenom kumkvatu i slatkom likeru napravljenom od ove slatke grčke mandarine i divnim ljudima sa ostrva koji su se stalno trudili da kažu ponešto na srpskom.
Ipak, naradije smo odlazili u tavernu kod Kapetana Džordža, neverovatnog Grka koji nam je pričao da je u mladosti bio čuven po tome što je igrao sirtaki sa stolom u zubima! Svi smo se smejali i, naravno, bili pomalo skeptični, a neki turisti su ga i izazivali, pa je na kraju to i pokazao. Nastalo je vrištanje! Vrištala je i kapetanova žena, istetovirana muškobanjasta Engleskinja, valjda se plašila da ne polomi zube.
Poslednjih nekoliko dana iznajmili smo rentakar i krenuli da istražujemo ostrvo, njegovu istočnu obalu, muzej Ahileon i ostrvo Vido. Poslednji dan smo ostavili za akva park, ali se sručila takva kišurina da smo odustali, pa smo otišli na zapadnu obalu, da vidimo otvoreno more ka Otrantskim vratima. Tamo smo pronašli najlepšu plažu na svetu podno živopisnog mestašceta Pelekasa, koje se ugnezdilo na padinama strmog brda. Peščana obala ispod luksuznog hotela i veliki talasi ispod olujnih oblaka napravili su mali raj na zemlji. Moj muž je odmah uleteo u more i skakao po talasima koji su ga bacali u plićak. Ja sam ga gledala sa obale sve dok nije dotrčao grčki “Mič Bjukenon” sa sve crvenom bovom u ruci da ga opomene da bude oprezan i da se ne udaljava, ali mi smo se toliko radovali talasima da je on verovatno pomislio: “Crazy Serbs again!” i otišao.
Sutradan u rano jutro čekao nas je avion. Sedeli smo na koferima i spred hotela, čekali autobus, pevali “Tamo daleko” i plakali ko dva idiota. Nismo bili baš sigurni što plačemo: da li zato što ostavljamo Krf, u kome cveta limun žut ili što se vraćamo u Srbiju, u kojoj mi pokušavamo da procvetamo, ali ovaj put se nisam plašila aviona. Krf je toliko bio u meni da ništa nije moglo da ga pokvari. I znala sam da ostaje da čeka da mu se opet vratim…

Advertisements

4 thoughts on “Kad te čeka Jonsko more

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s