Fruška gora – panonska lepotica

Ako poželite da istražite Frušku goru, najbolje da zaronite u nju u junu. I obavezno ako vam se u srce ugnezdila ljubav. A znate zašto? Samo obavijeni ljubavlju moći ćete da upijete opojni miris lipe u cvetu, uživate u modrom nebu i slušate otkucaje svog srca u omamljujućoj tišini šume.
Frušku goru ugledaćete još s puta kao plavo – zelenu borduru na obzorju. Kad počnete da se penjete uz njene blage padine, obujmiće vas zelenilo i valovita brda posuta mnoštvom voćnjaka i livada. A čim prođete Irig i manastir Novo Hopovo, čeka vas Iriški venac – oaza lepote i mira.
Ovde vam se putevi račvaju, pa možete da birate: hoćete li na Zmajevac, dalje serpentinama podno Crnog čota u Novi Sad ili polagano, kroz srce šume, u istraživanje ove lepotice, nekadašnjim “putem partizana”, do predivnog parka i spomenika “Sloboda”, podignutim u spomen vojvođanskim borcima Drugog svetskog rata.
Malo dalje dočekaće vas planinarski dom ispred kog puca pogled od koga zastaje dah. Daleko na jugu vidi se Avala, na obzorju Cer, a do njih prostro se ravan Srem sa kao pačvork šarenim njivama i livadama. Ima li šta lepše nego sedeti i gledati lepu osunčanu Srbiju dok iza sebe osećate sveži dah šume iz koje bez prestanka dopire neumorno kuckanje detlića?
Ima. Da nastavite dalje kroz šumu, uvučete se u njene staze, ispod visoke paprati pronalazite skrivene pečurke i odmarate se na oborenom deblu pitajući se da li ga je oborio grom u nekoj velikoj oluji.
Ima. Da dođete do visokog tornja, lepog i stasitog uprkos ranama iz bombardovanja ’99. I iza njega gledate zalazak sunca najlepših nijansi žute, nežnoružičaste, narandžaste, purpurne i ljubičaste. Veličanstveni suton nad Novim Sadom, koji kao da gori u noći.
Ima. Da zaspite na Fruškoj gori uljuljkani tišinom i opojnom svežinom prošaranom mirisom vlažne zemlje i drveća toplog od junskog dana. Da vas probudi cvrkut ptica i sunce koje lenjo proteže svoje zrake, kao posle dugog i zdravog sna.
Pa kad se razbudite, možete da birate: hoćete li u istraživanje severnih obronaka ove prelepe planine, da pronađete Dumbovački potok, pa da vas, idući malo – pomalo, iznenadi vodopad koji se račva sa dva slapa, predivna u svojoj šuštavoj svežini i lepoti ili ćete u susret suncu koje se lagano diže, pa se spustiti blagim padinama prepunim rasutih vinograda dok se u daljini među drvećem sporo valja modri Dunav.
To je put koji vas vodi u Sremske Karlovce, gradić koji kao da je zadržao u svom dahu neka lepa minula vremena. Ugledaćete ga izdaleka, izroniće iz zelenih polja sa svojim visokim belim tornjevima crkve, a kad pređete prugu i prepustite se njegovim čarima, zatitraće ona ljubav u vašem srcu koju ste poneli sa sobom i osetićete da u njemu ima mesta i za ovaj divan grad. I nećete znati šta je lepše oko vas: Magistrat, Patrijaršijski dvor, Gimnazija, Bogoslovija ili crkve, a još ako popijete malo vode sa čuvene česme Četiri lava, znaćete da ćete se ovde jednom opet vratiti.
I ostalo je još nešto – da se popnete na Stražilovo, ostavite jedan cvet na Brankovom ramenu, pa lagano kroz šumu do njegovog groba, gde ispod visokih jablanova u tišini i spokoju počiva njegovo namučeno i prerano zaustavljeno srce. I razumećete tada njegovu želju da baš ovde, u svom zavičaju, pronađe večni mir, dok pogled pada na valovita zelena brda Fruške gore, vinograde i trešnjeve voćnjake.
I sedite tako na klupi i osećate kako se misli o smrti povlače pred radošću, ljubavlju i snagom života. I kako ta predivna priroda širi vaša krila i čeka da je udahnete i zadržite u sebi. I opija kao opojno fruškogorsko vino. I čeka vas da joj se iznova i iznova vraćate.