Pismo humanitarcu

Dragi humanitarče,
Danas me je nešto strašno obradovalo i osetila sam neopisivu potrebu da ti pišem. Ne znam da li me se sećaš. Nekada davno smo išli zajedno u školu, čak i u istoj učionici otaljavali đačke dane.
Eh, bile su to lepe godine. Doduše ratne i ophrvane siromaštvom, ali kad si tek na pragu života, nekako ti je sve lepše i lakše. Istina, ti nisi bio siromašan, ali nije to toliko ni važno. Meni bar nije bilo nikada.
Setih se danas, kad sam čula ovu divnu vest, jednog hladnog decembarskog dana. Kraj prvog polugodišta, pa nekako čovek poželi da se opusti, čak i malo da poludi. Za promenu. A i lude godine dođu po svoje.
Kupismo mi tako i vino, i votku, i vinjak, i rakiju. Šta znaju deca, tek da proslave što im počinje zimski raspust. A škola k’o škola, baš ih briga šta se radi po učionicama.
Napismo se mi tako kao dupeta. Al’ najviše dvojica od nas. Jedan “naš” i jedan “njihov”. Ne razumeš? Ah, da, zaboravih da sad deliš ljude na dobre i loše, na one koji pate i one koje im nanose patnju.
Pa, sećaš se valjda kad poče rat koliko je izbeglica došlo kod nas, i kako smo sedeli po troje u klupama ne bi li svi stali, i kako su umeli da budu izgubljeni, i kako smo pokušavali da im pomognemo da se uklope? Doduše, možda ne baš svi.
Elem, napismo se, kao što rekoh, kao dupeta, al’ najviše jedan iz grupe izbeglica i jedan “domorodac”. Ne samo što se napiše, nego su i igrali i pevali, bulaznili svašta, a na kraju se i onesvestili. Šta znaju deca šta je alkohol? E sad, pošto se sve dešava u školi, onima koji su bili bar malo bistre glave bilo je jasno da mogu da upadnu u veliko sranje ako se sve ovo ne zataška. A kako izneti iz učionice dva onesvešćena momka, pa niz stepenice, pa kroz ulaz, a da te ne primete? Ha, nemoguća misija!
Al’ ponekad i nemoguće postane moguće! Uspesmo i to, ne znam kako, valjda nas niko nije ni gledao. Iznesmo ih napolje, ispred škole, sećam se dobro, ja u ovoj “izbegličkoj”, ti u onoj “domorodačkoj” grupi. A šta ćemo sad? Januar pred vratima, a napolju ‘ladno kako samo kod nas zna da bude kad zatrese mraz bez snega. Pljuskasmo ih vodom, šamarasmo, ma ništa, ni da mrdnu! U nesvesti skroz!
U zlo doba pojavi se profesor, jer ipak je neko primetio da se nešto zbiva. Divni ljudi! Tako odgovorni da je samo jedan izašao u svojstvu frau Gabrijele. Reče nam da je opasno da po toj zimi budu napolju, posavetova nas da obavestimo njihove roditelje da dođu po njih i ostavi nas same.
Problem ovog “domoroca” rešismo odmah, al’ sa ovim ne znamo šta bi. Ne znamo broj, ne znamo ni gde je smešten, ne znamo ni da li ima šta da jede, pa ga možda zato toliko i opalilo… Dođe brat po “našeg”, a mi sa ovim “njihovim” ni tamo ni ‘vamo. Kad se odjednom ti, ničim izazvan, oglasi: “Ma, šta vas briga za njega, neka crkne izbeglica!”
Puče ta izjava kao iz puške, dobi ti i jedan šamar, zamisli, baš od jednog “našeg”, umešah se i ja da razdvojim razgnevljene, jer ipak je ovaj “njihov” sad važan, a ne razračunavanja među nama. Rešismo da radimo nešto pametno. Uđoh u školu, dobih broj telefona u zbornici i odoh u poštu da zovem roditelje. Bila takva vremena, bez mobilnih telefona.
“Njihovog” je odneo brat, reče da zna kako da se izbori sa ovim problemom, čak bi pomalo i ponosan što mu se bratić odvalio. Videsmo ga na početku drugog polugodišta. Ničega se nije sećao, pa nismo ni hteli da mu pričamo kako si se viteški podneo prema jednom od “njihovih”.
Prolazile su godine, nažalost, i dalje ratne. Gledali smo te na televiziji kako snimaš reklame za vladajuću stranku. Mlad, lep momak, predstavnik omladine. U to vreme pade i Knin. Nadasmo se samo da ti, kao uspešni omladinac, u skupoj kožnoj jakni i firmiranim pantalonama, nećeš dočekivati napaćen narod. Još ako ti se omakne i ono: “…neka crkne izbeglica!” Uh, to nikako ne bi pomoglo tvom renomeu…
Dođe i studentski protest. Idemo mi tako i pištimo i vrištimo. Gomila velika, ko će tu jedne druge zapamtiti. Kad, evo jednog poznatog lica! Eto tebe! Šta li će ovaj ovde, upitah se ja. Predstavnik omladine ne dolazi slučajno u ovu rulju! Promuva se ti malo, pogleda ovamo i onamo i – nestade. Eto, čoveka, pomislih, odgovoran, radan i sposoban i spreman da obavi svaki zadatak…
Godine su prolazile. Čuh da si završio fakultet, pa osnovao i neki svoj sopstveni savez, pa ti dobro ide, a sve nekako uz vlast. I nije to toliko ni važno nego vlast se izmenja nekoliko puta. Doduše, kako ono kažu :”Samo magarac ne menja mišljenje”, a ti ga bogami izmenja nekoliko puta, i to temeljno. Mada, zlobnici bi rekli da svaka vlast priča istu priču, ali tebi se nekako omililo da baš u vlasti budeš.
Čuh danas da se baviš azilantima, što bi rekli, izbeglicama. To me strašno obradovalo. Nisam ni znala da u tebi čuči jedan humanitarac. I nema veze što sva potresna iskustva u vezi sa njima objavljuješ na stranim jezicima, neka čuje svet, šta te pa briga da ova naša sirotinja razume šta radiš. Od nje ionako samo glava da te boli.
I neka ti se svi dive i uvlače u dupe. Doduše, samo ovi što razumeju te strane jezike. Pa neka ti pišu i da ti je srce na pravoj strani grudi, da si im idol i najveći junak i da to iz tebe progovara tvoj horoskopski znak, dok ti ne odgovaraš ni na jednu pohvalu već samo radiš, dostojanstveno i predano, jer važno je da pomažeš ljudima.
Samo apelujem na one koji te nadgledaju da te drže na kratkom lancu, jer ako ti, daleko bilo, spadne maska, ode sve u božju mater, da ne bude posle: “Neka crknu izbeglice…”

Advertisements

4 thoughts on “Pismo humanitarcu

  1. Pa da….. Jeco… To je baš tako.. većina je tu samo zbog svog ličnog interesa… 90-ih sam bila u mirovnim i anti-ratnim grupama..,sa željom da nešto učinim ,promenim.. I ja sam pištala i šetala ,čak jednom i dobila batine u Knezu.. a onda sam 93-shvatila da je puno toga samo farsa da bi neki ostvarili svoj lični interes-.:( i batalila sveeeeeee

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s