U lavirintima lažnih svetova

Jutros sam se probudio i nisam znao gde sam. Nisam mogao da se setim. A vreme je da ustanem i nađem način da se sredim. Vreme je.
…Drogu sam prvi put probao sa 14 godina. Ne računam ono pre što smo duvali lepak u parku i nadmetali se ko će što ružnije vikati za ljudima koji su prolazili. Ni ono kad smo od kuće krali bensedine i pili ih sa vinom, pa nas sa jedne žurke stariji drugari nosili svojoj kući dok se ne povratimo.
Računam sa travom. Bilo je to vreme kad je sve bilo nadohvat ruke, samo je trebalo da pitaš. A ja u ekipi sa drugarima poput mene,pa su nas stariji iz kraja vrlo brzo zapitali da li bi hteli da probamo nešto od čega će nam biti strava. Naravno da smo prihvatili. Pokazali su nam kako se pravi džoint, kako se dim uvlači i drži, da te bolje radi.I nisu slagali, bilo nam je strava, smejali smo se kao nikada u životu i delovalo nam je da smo strašno duhoviti.Otišao sam kući mrtav gladan i spavao kao lud.
A nije to ni bilo veliko iznenađenje. Oni koji su me dobro znali, znali su i da će se to dogoditi pre ili kasnije. A i uvek sam bio nekako na ivici. Oca ne pamtim, uvek je tu bila samo majka i mlađi brat. On dobar, ja loš, on primeran, ja problematičan, on sportista, ja uličar. Nije ni čudo što se majka njemu priklonila, sa mnom nije vredelo pokušavati.
I od škole sam brzo digao ruke. Ma, gde ću ja u klupu kad mi je sa ortacima bilo do jaja. A stariji nas uzeli pod svoje, pa nas vodili na splavove, pokazali nam i pištolje i rekli da ćemo i mi jednog dana biti kao oni, šetati dobre ribe i biti puni para, samo ako ih budemo slušali.Ko će to da odbije?
A kod njih je bilo svega. Prvi put sam na jednoj žurci uzeo ekser. Igrao sam kao lud, takva euforija me uhvatila da nisam spavao dve noći. Čašćavali su nas i mi smo uživali. Jednom su nam dali i trip, papirić od koga smo se smejali i plakali u isto vreme i mislili kako je to pravi život za nas.
Posle šest meseci ponudili su mi da prodajem drogu za njih. Rekli su da ću imati mnogo novca i, ako se pokažem, moći ću da budem njihova desna ruka. Postojao je samo jedan uslov: nisam smeo da je uzimam.Pokazali su mi kako se pakuje heroin i kako da od njega napravim smešu na kojoj ću moći da zaradim.Prvih dana sam radio kako su mi rekli. Posle nedelju dana probao sam, iako nisam smeo. Nikada više nisam prestao.
Heroin je postao moj život. Budio sam se sa željom da ga osetim u sebi i padao u san sa novom idejom kako da do njega sutra ponovo dođem. U početku je delovalo da mogu da ga kontrolišem, ali u jednom trenutku, ne znam tačno kom, on je zaposeo mene, uhvatio se svojim oštrim kandžama za moj mozak i rešio da me zarobi zauvek.
Jednog dana majka me videla u stondu pored zgrade. Nije znala šta mi je i pomislila je da mi je loše. A bilo mi je odlično. Tada je počela da me ispituje, a najviše da li je tačno ono što ljudi pričaju, da sam postao narkoman i da povratka za mene nema. Jedva sam je ubedio da to nije tačno, da sam samo umoran jer sam bio celu noć na žurci i da su to priče onih koji hoće da je muče. Da znam da me po ceo dan i noć nema kod kuće, da sam napustio školu i da nisam ni znao da je brat osvojio medalju na takmičenju u atletici, ali obećao sam joj da će sve biti kako treba i da ću biti bolji.
To je heroin govorio iz mene. A hteo sam, verujte mi. I sam sam osećao da nešto treba da promenim i kad god sam ga uzimao glava mi je bila toliko bistra da sam mogao da zamislim ceo svoj život i mene kako od njega uzimam najbolje. Ali, čim iščili iz mene, znao sam da sam spreman da ubijem samo da bih ga dobio.
Moji poslodavci su brzo videli da sam se navukao i više mi nisu dali da prodajem. Ispostavilo se da sam trošio robu i da im još i dugujem. A više bez njega nisam mogao. Počeo sam da kradem novac iz kuće, a onda i da obijam kioske i prodavnice.
Jedno jutro policija je upala u moju sobu i odvukla me sa sobom. Majka me je prijavila, smatrala je da mi čini uslugu i da u svom životu moram da napravim oštar zaokret. Možda mi i jeste učinila, ali skidanje na suvo je bilo nešto najgore što mi se u životu dogodilo. Nisam znao šta ću od bolova, grčeva i proliva. A u zatvoru niko nema mnogo razumevanja.
Dani su prolazili i ja sam nekako preživljavao. I bilo mi je bolje, ali me depresija ubijala. I mislio sam samo na dan kad izađem kako ću ponovo da ga uzmem.
Tako je i bilo. Vreme provedeno u zatvoru bilo je samo vakuum u mojoj glavi. Kad sam izašao, svi su me hvalili kako odlično izgledam i kako je pravo vreme da se vratim na pravi put. Ali osećao sam da za mene nema povratka.
Iz zatvora me sačekao moj najbolji drug i njegova devojka i,naravno, paketić dopa. Sve je bilo kao pre, meni je srce bilo na mestu. Shvatio sam da je najbolje da budem u grupi i da je to jedini način da živim sa heroinom.
Međutim, druga smo jedno jutro našli predoziranog. Overio je dok je bio sam, nismo mogli ni da mu pomognemo. Ostali smo nas dvoje. Tešio sam je dok je proklinjala život. Ubrzo je postala moja devojka. Osećao sam se odgovornim za nju. Morao sam da nabavljam za dvoje. Svaki dan.
Ponovo sam upao u dugove. Ovaj put sa nekim mnogo opasnim momcima. Morao sam opet da počnem da otimam. Morao sam. Jedne noći kad sam ih molio da me sačekaju bar još jedan dan i da mi daju samo malo da se sredim, prebili su me. Šutirala su me njih trojica. Na kraju su mi pucali u stomak. Mislio sam da je to kraj.
Probudio sam se u bolnici okružen čuvarima. Majka i brat su sedeli pored mog kreveta. Plakali su. Rekli su mi da je operacija trajala četiri sata i da sam čudom preživeo. Molili su me da idem na lečenje, da nas troje moramo da ostanemo porodica i da me oni neće pustiti. Pristao sam. U bolnici su mi davali lekove protiv bolova, ali sam znao da me čeka bitka sa glavom. I rešio sam da ovaj put pobedim.
Ali, moja devojka nije htela da se leči. A molio sam je. Da budemo zajedno, da nam bude lakše. Danima me je zvala i pokušavala da me ubedi da će sad biti bolje, da će sve preuzeti na sebe i da ja više nikada neću imati probleme. Jedno jutro kad me uhvatila kriza, popustio sam. Prestao sam da idem na lečenje i otišao sa njom. Znao sam da će to slomiti srce majci i bratu, ali morao sam. Heroin je bio jači.
Moja devojka je počela da radi. I da se prostituiše. Tako je donosila novac u svoju kuću, u kojoj sam sad bio i ja. Delovalo mi je da će ovo biti dobar način da živimo. Bez posledica…
Idem ulicom i čekam ortaka da donese dop. Prethodnog dana je bila penzija, sigurno je uzeo od majke pare. Ponekad mislim da je spreman i da je prebije ne bi li mu dala novac. Već sam nervozan, ali znam da će uskoro stići.
Krećem ka parku, ali se zaustavljam. Vidim brata sa klincem, ljulja ga na ljuljašci. Bolje da se ne sretnemo. Volim da vidim dete, ali mi se čini kao da on ne želi da ga dodirnem. Nije ni čudo. Izgledam kao starac, prljav,pocrneo u licu, zapušten, ni zube više nemam.
Prošlo je ravno deset godina otkako sam im okrenuo leđa. Možda sam ih više okrenuo sebi. I preturio sam svašta preko glave, gledao drugove kako umiru, gledao kako bračnom paru oduzimaju dete jer su pokušali da ga prodaju ne bi li kupili dop, gledao ljude kako se raspadaju od droge, ali sam uvek ostao veran heroinu.
Moja devojka se pre mesec dana porodila. Drugovi su hteli da me cepaju. Rekao sam im da to ne rade jer ja nisam otac. Trebalo je da cepaju taksistu iz kraja. Valjda. Ni ona nije sigurna ko je otac, nijedna prostitutka u to ne može da bude sigurna. Tada sam otišao. Nisam više mogao da budem sa njom.
Mislite da ne želim porodicu? Da ne želim svoj dom, svoju decu, svoj posao? Naravno. I ponekad, kad se baš dobro uradim, vidim šarene slike moje porodice, dve devojčice i jednog dečaka kako ih vodim u zoološki vrt da gledaju bele lavove. I onda se sve rasprsne pred očima i ja se osvestim u nekom podrumu sa iglom u ruci. I stvarno želim da vodim drugačiji život, ali osećam da je za mene kasno.
Najviše me boli kad pomislim na majku.Znam da sam je razočarao i da je za mene htela sve. I kad me vidi na ulici osećam da uvek nešto pomalo uvene u njenim očima. Znam da ceo dan posle plače i da joj unuk samo nakratko potisne bol. I znam da čeka svaki dan da joj jave da sam umro. Čekam i ja…

P.S. Inspirisana knjigom »Deca pakla« prof. dr Jovana Bukelića