Blogerke – opasne žene

Pre neki dan na Tviteru naiđoh na objavu jedne ženske osobe: “Muškarce treba birati po jednostavnom kriterijumu. Ček’ da vidim jesam s tobom srećna. NISAM. Aj’ ćao” Dopalo mi se ovo jednostavno razmišljanje, na kraju krajeva, i život je u suštini jednostavan: srećan si ili nisi, voliš ili ne voliš, radiš ili ne radiš, zdrav si ili nisi… Znam, znam da ćete reći da nije sve crno ili belo, ima mnogo toga sivog, ali suština je suština.
Ne bi mi ovo ni bilo toliko interesantno da se ispod ovog tvita nije razvio pravi mali sukob. Elem, izvesni mladi čovek je ovu objavu doživeo kao vruć šamar i napisao sledeći komentar: “Zato si i sama, zato ćeš i u 35. verovatno imati samo pekinezera čiju ćeš kakicu svako jutro detaljno analizirati i smarati time ljude po društvenim mrežama. Pretpostavljam da ćeš biti i blogerka…” Kraj vam neću napisati jer je isuviše prostački, a svodi se na njegov predlog za temu koju bi na istom tom svom blogu mogla da obradi.
Ovo sa blogerkom mi je solidno zaparalo oko. U trenutku nisam shvatila šta ga je toliko izbacilo iz ravnoteže, pod uslovom, naravno, da dotična baš sa njim nije bila srećna. Ali, zašto, pobogu, etiketiranje blogerki?!
Ono što me je još više iznenadilo bila je reakcija “ostatka sveta”. U prva dva sata dečko je dobio 80 lajkova za ovu svoju mudrost, a zapanjilo me je to što je među njima bilo skoro 50% žena!
Prvo, ne razumem zašto su one uopšte bile na njegovoj strani. Do njegovog stava povređenog deteta koje besni moj mozak još i može nekako da dobaci, ali do njihovog nikako. Šta je tu problem? Zar svaka od nas ne želi da bude pored onog koji je ispunjava srećom? Zar nije poštenije i prema patrneru i prema sebi skupiti onu stvar i otići ako nešto ne funkcioniše nego se zapetljavati i graditi lošu zajednicu u kojoj svako strada, a pogotovo oni koji to najmanje zaslužuju – deca? I onda, klasično postavljanje garda u kome žena ženi ume da bude najgori neprijatelj: omalovažavanje onih koje se nisu udale na najprimitivniji način, kao da je udaja nešto što vas stavlja na postolje o kome se sanja. U,big dil! Srećnija je neka neudata koja šeta pekinezera nego neka “koju je Bog pogledao”, a krije modrice jer je muž leši svaki dan. Al’ jebiga, ona ima muža. U, u’vatila Boga za bradu…da ne kažem neku drugu stvar, da mi vernici ne zamere.
I onda, naposletku, ta rečenica o blogerkama. Sve kapiram, al’ to slabo, pogotovo jer su ovde žene koje imaju blog evidentno prikazane u lošem kontekstu. Znači: propala, nije se udala, završila sa psom umesto sa decom (ah, ta čuvena rečenica: “Bolje da šetaš decu nego kučiće!”) i ima svoj blog – oličenje jedne nesrećne, isfrustrirane i sažaljenja vredne osobe…
To me je navelo da razmislim o tome kako ljudi uopšte doživljavaju blogerke. Ja znam da su to žene koje imaju talenat za pisanje, žene koje, i kad nemaju vremena, odvoje sat-dva za svoju dušu da zabeleže ono što se izliva iz njih i ulepšaju dan i sebi i onima koji čitaju, žene koje imaju porodice i daleko su od toga da su same na ovom svetu, žene koje imaju decu i koje pišu o majčinstvu i njihovom vaspitavanju i podizanju, žene koje pišu priče velike umetničke vrednosti, žene koje, iako su same, u sebi ne nose gorčinu.
Znam ja dobro kako se gleda popreko na sve što je novo, što se ne razume, pa samim tim i plaši i nekako je, bogati, i opasno. Znam i da to uglavnom rade ograničeni ljudi koji nisu spremni da prihvate da neko želi da svetu pokaže svoju dubinu jer svaka ispisana priča predstavlja odškrinuta vrata naše duše. I znam da postoje oni koji će postaviti hiljadu bespotrebnih pitanja i dati hiljade zajedljivih komentara, a to će samo reći nešto o njima: i šta, ona kao ume da piše; umesto da radi nešto pametno, ona lupeta po internetu; čula nešto, pa hoće i ona, jadnica i paćenica; budala, piše gluposti, a blog je samo za užu struku; vide li šta je sve nalupala, sigurno je mislila na mene; vide li kako je psovala, kako je nije sramota; vide li šta sve piše o sebi, ja bih propao/la u zemlju da sam na njenom mestu; počupaću joj kosu ako mene slučajno spomene; ma, pusti, nema ništa od života i ne zna šta će sa sobom po ceo dan, pa sedi i sere; ma, daj, ko će da čita one nebuloze koja ona piše… Toliko sati potrošenih na tu temu koja mnogo bocka, kao da je blogerka jedna mnogo opasna žena, pravi terorista…
Da, to su oni koji ne razumeju jer su im vidici isuviše skučeni, pa će, radi svog duševnog mira, popljuvati sve što ih uznemirava. A uznemirava ih samo zato jer bi u dubini duše voleli da rašire svoja krila, a nemaju hrabrosti za to. Pa, ako neko ima, najbolje da ga svučemo u blato, sa nama, jer je tako mnogo lakše i mirni smo.
E to su te iste žene koje misle da je bolje biti i u lošem braku nego biti same, sa psima i blogom. Jer tako treba. I to su oni isti muškarci koji, ako nisu sposobni da usreće ženu, odmah ih etiketiraju da su frigidne, lezbijke, neostvarene, isfrustrirane, nedojebane kučke, narkomanke, glupače i folirantkinje. Sve, sve, samo da se ne postavi jedno logično pitanje: a da nije možda greška u meni?
Možda je nama svima potrebna kolektivna terapija, ali kad bi svaka žena bila malo više prijatelj drugoj ženi, bilo bi mnogo lakše. A muškarci? Ah, pa sa njima ćemo lako. Ako učini da mi oči zbog njega sijaju, raduje se zbog mog uspeha kao zbog sopstvenog, i ako nešto ne razume, hoće da razume da bi razumeo mene, imponuje mu što ga voli pametna i kreativna žena koja je od svih odabrala baš njega, čini da jedva čekam trenutak kada ću ga zagrliti i uvek mi nedostaje još malo vremena koje bih da provedem sa njim, to je to. Sve drugo je imitacija života. I znate šta? Sve drugo u stvari nije ni važno…