Blogeraj

Pre pola godine napisala sam svoj prvi tekst na blogu. Pre toga nisam imala pojma ni šta je to blog.  Mislim, čula sam. Čula sam za blog kao i za Madagaskar. A onda su mi se proširili vidici.

Asocijacija za blog bila mi je kolumna. Budući da radim u novinama, mislila sam da bi to značilo da treba da pišem o stvarima koje se događaju oko nas.  A onda sam videla kako to radi moja drugarica Marijana. Jednom rečju, ili bolje reći u tri reči – oduševila sam se! Njen stil mi se jako dopao, možda i zato što me pomalo podsetio na sopstveni (pravi sam narcis)  pa sam poželela da se i sama okušam na tom polju. Tako bi se moglo reći da je Marijana bila i moja učiteljica i moj mentor.

Prvi članak sam napisala za svoju dušu. Iz sopstvene nesigurnosti želela sam da opipam puls prijatelja – čitalaca. Bila je to priča o  mojim kumovima, Dragani i Azimu, i njihovoj neverovatnoj ljubavnoj priči koja se zaustavila kada su bili trinaestogodišnjaci i nastavila tamo gde je i počela, nakon pune 24 godine. Bio je to moj poklon kumi za rođendan, a kritike su bile pozitivne. Ali prijatelji su prijatelji, oni su subjektivni, mislila sam ja. Onda sam bojažljivo raširila krila i napisala prvu priču koju sam »pustila u svet«, priču o vraču-zubaru. Tako je sve počelo.

Sa svakim novim tekstom istraživala sam gde pripadam. Značio mi je svaki komentar, pa čak i negativan, mada takvih skoro uopšte nije ni bilo. Ne znači da će tako i ostati, naravno.  Tražila sam se u duhovitim pričama o svakodnevnim stvarima ili dogodovštinama iz mog života, koje sam obično pisala baš onako kako ih i pričam onima koji me poznaju, u nešto tužnijim, koje su obično opisivale sudbine osoba koje sam lično poznavala ili slušala o njima. Pokušala sam da pišem i motivacione tekstove, u kojima sam vežbala kako da nekome sve po spisku, ne bih li se tako konačno zaštitila od negativaca.  Uredno sam pisala i na zadate teme, i to sa posebnim uživanjem, imajući utisak kao da sam opet u školskoj klupi, a profesor mi zadao temu za pismeni.

Na kraju se ispostavilo da se najbolje snalazim u »šaljivim pričama« jer sam najviše pregleda imala baš za ludačku priču o razgledanju stanova i šarenoj galeriji likova koje tu možeš da sretneš  (»Buraz, transvestit i agenti«). Moram da priznam da mi je laknulo, u tom domenu sam nekako kao riba u vodi.  I za druge je bilo interesovanja, posebno za »Prolećne čistke«, kao i za moju najdražu pricu »Devojka sa modnim žurnalom«, posvećenu mojoj baki.

Nije uvek lako pisati. U početku imaš drugačije nedoumice: da li ću biti čitana i  da nešto ne lupim, a kasnije, kada te ljudi upoznaju, nekako ti je i odgovornost veća. Kad dobiješ pozitivne komentare jednom, pa drugi put, pa treći, baš ti bude toplo oko srca, ali onda moraš da paziš da se održiš na površini, a to nije lako. Prosto osećaš da se od tebe očekuje da nastaviš, kad si već uzeo zamah.

A onda ti ponekad naiđe oseka inspiracije. Čini ti se da je svaka tema koje bi se dotakao nezanimljiva u odnosu na one koje si već pisao. Onda sedneš i kreneš da čitaš priče drugih blogera. Onda se smeješ uz Skitarnik i pitaš se kako Blaženka ovako sroči svaki tekst, pa naiđeš na Snežanine priče iz detinjstva, pa se sav rastopiš dok čitaš o onim lepšim vremenima, pa kako Luna i Rada umeju da opletu po našem društvu, pa se pitaš da li se iza Blogdana krije ženska osoba jer tako dobro zadire u psihu žena, a  ne samo društva, kako Olja, Suzana i Maja Zmajče tako dobro slažu u redove sve one emocije koje imam i ja  i kako Negoslava od svake svoje priče na blogu napravi pravo književno delo.

Onda i ja nađem inspiraciju i sednem pred prazan ekran, a reči same poteku.  Pa poželim da i sama napišem nešto tako dobro kao oni, pa se trudim da ih dostignem. Ne, ne, nikako nije lako. I osećam da lakše plivam u ovim vodama, ali i da imam još mnogo da učim. Još toliko neispričanih priča čeka na mene…

»Priča mora nešto postići i negde stići«, Mark Tven

Advertisements

20 thoughts on “Blogeraj

  1. Htedoh da odem al sam svo vreme imala osećaj da moram da napišem još neštooo… Kada sam počela da čitam ,kao da sam ja napisala.. I ja sam samo pre pet meseci rešila da napravim blog da bih sačuvala nešto od onoga što napišem.. Krenula sam da pišem za svoju dušu jer sam i ja imala talase inspiracija..Nisam imala kontakta sa blogovima.. Samo sam ukucala “blogovi ” na guglu i izašao mi WordPress kao najbolji..I tako je počelo.. Tek sada otkrivam da je svaki blog drugačiji.. Tehnički dugačiji.. Još uvek istražujem i otkrivam.. Veliki pozdrav ❤

    Liked by 1 person

  2. O kad bi ti znala koliko ja učim od tebe, od svih koje si nabrojala i još pride! Samo pola godine je prošlo? Ja sam, najiskrenije, mislila da si ti prekaljeni bloger. I jesi, da znaš. Srećan ti polurođendan! 😀

    Liked by 1 person

  3. I da- žureći da pronađem pomenuti tekst o tvojim kumovima, zaboravila sam da ti se zahvalim na pominjanju. Svejedno, tekst nisam našla, zato sam ti skrenula pažnju ispod nekog drugog teksta da ti nedostaje spisak naslova. I tako, duguješ mi link do te priče.

    Liked by 1 person

  4. Mnogo mi se dopada tvoj “blogeraj”. Sjajno si napisala i opisala sve naše zajedničke slatke muke…:)
    Ne kažem da je pametno i dobro, ali ja retko kada razmišljam šta ću da pišem…iznervira me neko ili nešto i ja sednem i opletem, kako si ti lepo primetila…:)

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s