Blogeraj

Pre pola godine napisala sam svoj prvi tekst na blogu. Pre toga nisam imala pojma ni šta je to blog.  Mislim, čula sam. Čula sam za blog kao i za Madagaskar. A onda su mi se proširili vidici.

Asocijacija za blog bila mi je kolumna. Budući da radim u novinama, mislila sam da bi to značilo da treba da pišem o stvarima koje se događaju oko nas.  A onda sam videla kako to radi moja drugarica Marijana. Jednom rečju, ili bolje reći u tri reči – oduševila sam se! Njen stil mi se jako dopao, možda i zato što me pomalo podsetio na sopstveni (pravi sam narcis)  pa sam poželela da se i sama okušam na tom polju. Tako bi se moglo reći da je Marijana bila i moja učiteljica i moj mentor.

Prvi članak sam napisala za svoju dušu. Iz sopstvene nesigurnosti želela sam da opipam puls prijatelja – čitalaca. Bila je to priča o  mojim kumovima, Dragani i Azimu, i njihovoj neverovatnoj ljubavnoj priči koja se zaustavila kada su bili trinaestogodišnjaci i nastavila tamo gde je i počela, nakon pune 24 godine. Bio je to moj poklon kumi za rođendan, a kritike su bile pozitivne. Ali prijatelji su prijatelji, oni su subjektivni, mislila sam ja. Onda sam bojažljivo raširila krila i napisala prvu priču koju sam »pustila u svet«, priču o vraču-zubaru. Tako je sve počelo.

Sa svakim novim tekstom istraživala sam gde pripadam. Značio mi je svaki komentar, pa čak i negativan, mada takvih skoro uopšte nije ni bilo. Ne znači da će tako i ostati, naravno.  Tražila sam se u duhovitim pričama o svakodnevnim stvarima ili dogodovštinama iz mog života, koje sam obično pisala baš onako kako ih i pričam onima koji me poznaju, u nešto tužnijim, koje su obično opisivale sudbine osoba koje sam lično poznavala ili slušala o njima. Pokušala sam da pišem i motivacione tekstove, u kojima sam vežbala kako da nekome sve po spisku, ne bih li se tako konačno zaštitila od negativaca.  Uredno sam pisala i na zadate teme, i to sa posebnim uživanjem, imajući utisak kao da sam opet u školskoj klupi, a profesor mi zadao temu za pismeni.

Na kraju se ispostavilo da se najbolje snalazim u »šaljivim pričama« jer sam najviše pregleda imala baš za ludačku priču o razgledanju stanova i šarenoj galeriji likova koje tu možeš da sretneš  (»Buraz, transvestit i agenti«). Moram da priznam da mi je laknulo, u tom domenu sam nekako kao riba u vodi.  I za druge je bilo interesovanja, posebno za »Prolećne čistke«, kao i za moju najdražu pricu »Devojka sa modnim žurnalom«, posvećenu mojoj baki.

Nije uvek lako pisati. U početku imaš drugačije nedoumice: da li ću biti čitana i  da nešto ne lupim, a kasnije, kada te ljudi upoznaju, nekako ti je i odgovornost veća. Kad dobiješ pozitivne komentare jednom, pa drugi put, pa treći, baš ti bude toplo oko srca, ali onda moraš da paziš da se održiš na površini, a to nije lako. Prosto osećaš da se od tebe očekuje da nastaviš, kad si već uzeo zamah.

A onda ti ponekad naiđe oseka inspiracije. Čini ti se da je svaka tema koje bi se dotakao nezanimljiva u odnosu na one koje si već pisao. Onda sedneš i kreneš da čitaš priče drugih blogera. Onda se smeješ uz Skitarnik i pitaš se kako Blaženka ovako sroči svaki tekst, pa naiđeš na Snežanine priče iz detinjstva, pa se sav rastopiš dok čitaš o onim lepšim vremenima, pa kako Luna i Rada umeju da opletu po našem društvu, pa se pitaš da li se iza Blogdana krije ženska osoba jer tako dobro zadire u psihu žena, a  ne samo društva, kako Olja, Suzana i Maja Zmajče tako dobro slažu u redove sve one emocije koje imam i ja  i kako Negoslava od svake svoje priče na blogu napravi pravo književno delo.

Onda i ja nađem inspiraciju i sednem pred prazan ekran, a reči same poteku.  Pa poželim da i sama napišem nešto tako dobro kao oni, pa se trudim da ih dostignem. Ne, ne, nikako nije lako. I osećam da lakše plivam u ovim vodama, ali i da imam još mnogo da učim. Još toliko neispričanih priča čeka na mene…

»Priča mora nešto postići i negde stići«, Mark Tven