Tragom stare sveske

Kad u kući u kojoj si nekada živeo naiđeš na veliko spremanje i sortiranje šta od starih stvari leti u đubre, prirodno je da se osetiš prozvanim da te iste stvari odbraniš i sačuvaš, mada znaš da kad-tad mora da dođe vreme da neke od njih ipak baciš. Onda uzimaš jednu po jednu u ruke i roniš kroz uspomene. I najradije bi sačuvao baš sve jer ti se čini da, ako ih se rešiš, sa njima odlazi i po jedan trenutak koji ionako više ne možeš da vratiš, a tim činom kao da ćeš mu zauvek zatvoriti vrata i u svom sećanju.

Danas sam došla u svoju nekadašnju kuću u trenutku raščišćavanja starog ormana prepunog mojih svezaka iz osnovne i srednje škole. Pokušavala sam da sama odredim šta treba da ostane, a šta da leti i, kao i uvek, upala u staru zamku – odlučim da budem čvrsta, ali jedna po jedna sveska sve više stežu srce i opet ne mogu da se odvojim od njih.

Čim prelistaš stranice, kao da se vratiš u divne školske dane. I kao da si opet u onoj klupi u srednjem redu, u bučnoj učionici, među starim drugarima.

Evo svih svezaka iz geografije. Kako sam samo brižljivo istraživala svaku zemlju sveta i lepila razglednice njihovih glavnih gradova. Evo i one u kojoj je zabeležen svaki ćošak stare Jugoslavije, a na slikama Jadransko more, plavo, najlepše na svetu. Evo i neme karte sa ubeleženom svakom planinom u Sloveniji, rekom u Hrvatskoj i rudnikom u Bosni i Hercegovini. Bila nekad velika zemlja, morao si svašta da strpaš u glavu.

Evo i svezaka iz biologije. Šareni crteži, sve lepši od lepšeg, od cveta, preko ameba, glista, pa do polnih organa. Zato valjda danas znam da razlikujem muškarca od žene. Ali, moram da priznam da mi je najlepše crteže nacrtao komšiluk. Moralo se za odličan 5, a ja nisam bila toliko vična. Kasnije su se pojavili i skicen – blokovi, a u međuvremenu sam se i ja “namazala”, pa sam slike iz udžbenika kopirala indigom. Ih, za peticu i sa đavolom ćeš dil da napraviš.

Evo i notne sveske. U njoj note “Višnjičica rod rodila”. K’o da sad čujem pištanje moje plastične narandžaste frulice. Vežbanje unedogled. Čovek bi pomislio ako sam pevala u horu, imaću talenta i za frulicu. Džaba. To mi je bilo ravno radu u rudniku. Čak je i vrh  bio oglodan, ali ne zato što sam bila stalno gladna, naprotiv, bila sam sitno i mršavo dete već od nerviranja što ne umem, a moram da sviram.

Evo bezbroj svezaka sa vežbanjima zadataka iz matematike, fizike i hemije. Bože, rek’o bi čovek da sam bar nešto morala da naučim od ovolike vrednoće. Džaba sve, u ovom domenu ostala sam duplo golo. Mogu da radim sve samo ne sa parama. Umela sam i da, nenamerno, neke ljude svojevremeno zakinem, pogotovo pri menjanju nemačkih maraka u dinare, pa kuku lele, dokaži da si glup, a ne pokvaren!

Evo i svezaka iz opštetehničkog, ili kako smo mi to popularno zvali OTO. Uvek kad to kažem, setim se vica kad Ciga dođe u školu na roditeljski sastanak sinu, pa mu razredni kaže:

-Vaše dete ima tri jedinice: srpski, matematika i OTO.

A Ciga će:

– Za srpski i matematiku ne znam, al’ to što je ot’o, to će i da vrati!

Elem, pune sveske crteža, proseravanje naveliko, kao da ću da budem arhitekta. Po običaju, trčanje po komšiluku za crtanje, rendanje trulih šper-ploča i tako unedogled.

A sveske sve lepše od lepših, Sara Kej na naslovnoj strani, italijanske Pinja, kupljene u Trstu i Solunu, a onda i, u skladu sa sankcijama i bedom, sve jadnije, od recikliranog papira. Tuga. Al’ i onda smo se dovijali. Oblepiš je posterom, pa prelepiš celu selotejpom i boli te uvo šta je ispod. A to ionako nije važno jer je najvažnije ono što piše na zadnjim stranama. Dopisivanje na času: “Je l’ te pitao da pođete?” “Jeste, i baš je bilo strava!” Neprocenjivo…

Tu su i gomile svaštara iz različitih faza, skoro pa da čovek prati moj mentalni razvoj. Sveske iz navijačke faze, umotane u postere tima Crvene zvezde, pune članaka iz novina i zapisanih utakmica i rezultata. Kad ih vidi, rekao bi čovek da sam bila u srodstvu sa nekim od fudbalera. Al’ jok. Kad se ja za nešto u’vatim, to je kompletno. Tu je i faza obožavanja grupe Nju kids on d blok i bezbroj njihovih zapisanih pesama. Pošto su moje drugarice bile smrtno zaljubljene u njih, red je bio da i ja upadnem u to, samo što se meni nije dopadao nijedan, pa sam, da ne bih bila “konkurencija” nijednoj od njih, izabrala najtrulijeg lika Džonatana, koji se nikome nije sviđao. Tu je i faza patetičnih pesmica i velikih ukoričenih svezaka punih istih, sa kičerajskim slikama parova koji se ljube, al’ sve na ivici da se opale, isečenih iz časopisa “Bravo” i “Ćao Ona”.

Evo i svaštara iz gimnazije. Vidi se koliko sam ozbiljnija. Tu su i prvi stihovi, zapisane misli i priče, prošarane najlepšim ljubavnim pesmama naših pesnika. “…Moje srce nikada ne napušta nada. Znam da ćeš se vratiti jednog dana i sa sobom doneti snegove. Do tada, tvoja će ljubav biti jedini zrak sunca na mom čelično-sivom nebu, tvoj glas najlepša melodija, a tvoja pisma nadraže knjige…” Sad mi neobično da sam ja ovo pisala sa samo šesnaest godina.

Tu su i neke započete, a nedovršene priče. Verovala sam tada da je moje pisanje bezvredno i da to što dobijam petice na pismenim zadacima ne znači da su profesori objektivni. Nije pomoglo čak ni to što su mi radovi nailazili na oduševljenje i najzahtevnijih nastavnika, u mom okruženju me niko nije razumeo. A šteta! Ima tu mnogo pesama napisanih u akrostihu, pokušaji pisanja soneta, čak i jednog sonetnog venca, naravno neuspeo, jer čik napiši svaki stih sa istim brojem slogova.

I tako sedneš da uradiš jedno, a uhvatiš sebe kako si zastao nad nekim iscrtanim srcem sa dva imena u njemu. I kako da baciš? Uzdahneš i vratiš svesku na poveću gomilu koja ostaje. Neka je još malo, bar dok i sama potpuno ne zaboravim to srce…

Advertisements

2 thoughts on “Tragom stare sveske

  1. Vidi se da si bila štreber :))))Ja ne čuvam sveske, ali imam neke spomenare, pisma, isečke iz novina, slike… Jedne godine sam bila hrabra i bacila gomilu pisama koja su bila dokaz jednog propalog prijateljstva. Bilo mi je teško, ali sam danas zapravo ponosna na sebe zbog te odluke. Konačno sam se uhvatila u koštac sama sa sobom.

    Liked by 1 person

    • 😀 I ja mislim da ne treba čuvati ono što nas podseća na nešto loše, mada, opet, to može da nas opominje da ne napravimo istu grešku, kao neka mala lekcija. Svejedno, moj najomiljeniji sport je da se hvatam u koštac sa samom sobom! 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s