Komšike

Odrasla sam u vrlo živopisnom kraju. Deo ulice u kome sam živela bio je kao neko malo selo koje živi za sebe, odvojeno od ostatka ulice i ostatka sveta.

I niste tu mogli nikako nezapaženo da prođete. Ne daj Bože da se doterate da krenete u grad! Između pet do deset baba napravi konzilijum na klupama ispred moje zgrade i postaviti ti hiljadu pitanja, odmeri od glave do pete i obavezno izotrcava kad produžiš. Otrcavaće te i ako se ne zaustaviš, naravno.

I ništa tu nema da promakne, sve se zna. I ko si, i čiji si, i s kim se družiš, i kad si došao kući, i ko te je dopratio, i da li te niko nije dopratio, i da li ti je dečko ušao u kuću, i da li je ušao kad ti tu nisu roditelji, i ko zna šta ćete sad da radite, i da li to znači da se udaješ itd, itd…

Ali, ne može se reći da je bilo dosadno. Taman ako pomislite da ćete se smrtno dosađivati u letnjem nedeljnom popodnevu, iznenadiće vas pripadnici romske nacionalne manjine, koji su neretko umeli da budu u našem komšiluku, doduše uvek nekako u prolazu, svojom tučom na ulici i međusobnim gađanjem pokućstvom. Da ne pričam o par spektakularnih hapšenja devedesetih kad bi se svi zabavljali gledajući direktan prenos sa svojih terasa.

Ciku dece koja se igraju obično bi prekidalo dranje ponekog iz komšiluka ko bi ih terao da odu odatle jer mu smeta dečja graja. Sam Bog zna koliko su nas puta isti dežurni pacijenti ispolivali vodom kad smo bili klinci. I u svakoj zgradi znalo se da postoji bar jedan. Neki su bili originalniji, pa sam ja jednog leta skoro nagrabusila jer sam (u nedostatku interfona i moblnog telefona) uporno dozivala sestru ispod prozora, a nervozni i psihotični komšija me sa svoje terase zasuo gomilom paradajza. Jedva pretekoh…

A sa devedesetima došle su i izbeglice. U talasima. Većina ih je bila samo u tranzitu, ali poslednji, Kosovari su ostali. Sa tom poslednjom turom došli su stariji čovek i žena. U početku bi nam ih žao. Međutim…

Baba se odmah istakla specifičnim glasom. Njen razgovor s terase sa svakim ko prođe zvučao je kao da je progutala megafon. U početku je svako imao razumevanja, mislili smo da je u svom selu navikla da sve poznaje i sa svakim priča, kao i da se dovikuje s brda na brdo, ali, ne lezi vraže, baba poče da bude drska i da se ljuti i svađa sa svakim ko joj nije po volji. Kako koja žena prođe, ona počne da se dere sa svog prozora: »Ej, komšike! Kako si mi, šta mi radiš?« Ako se koja u početku zajebe, pa joj odgovori, na primer da je nešto umorna, razgovor obično krene u ovom pravcu: »Pa nije ni čudo kad si tako debela. Što ne smršaš? Biće ti lakše.«

A onda smo svi saznali da joj smeta duvan. Muža, jednog izmoždenog i tihog čoveka, stalno je izbacivala na terasu da puši. A ona bi unutra, i pored toga što je on napolju, kašljala kao da nije normalna. Tako je čovek stalno sedeo na terasi, a ona se zadavljivala unutra. I ne bi to bio veliki problem nego je on imao običaj da u šest ujutru izađe da puši i pritom nagari do daske vesti na Radio Beogradu, pa cela ulica u nenormalnom stanju poskače iz kreveta. I tako i leti i zimi dok na kraju od tog pušenja na ledenom vazduhu nije dobio rak grla i umro, a ona ostala da kašlje na prazno.

Kad je ostala sama, najebali smo svi. Uporno je pokušavala da se druži, ali na svoj način koji je podrazumevao gomile nepristojnih pitanja i komentara, pa su svi počeli da je izbegavaju. To je mnogo ljutilo, pa je umela i da napadne one koji bi je zaobilazili. Sve po principu: »Šta je, teško ti je da mi kažeš dobar dan? Misliš da si mnogo bolja od mene, ciganko jedna?«

A vremenom su svađe postale sve učestalije. Kad je komšija na spratu ispod ugradio klimu, sišla je kod njega i napala ga da je odma’ skine jer će lopovi preko spoljašnje kutije moći da se popnu, upadnu joj u stan, pokradu i napastvuju, a ona je sama i nezaštićena žena. Uzalud je ovaj ubeđivao da nema opasnosti i jedva je nekako smirio.

Onda su počela da joj smetaju deca. Terala ih je kad god ih vidi, i kad šutiraju loptu i kad sede i razgovaraju. A onda su na red došli i psi. Terala bi ih i ako bi samo ležali ispred zgrade. Živcirali su je i kućni ljubimci. Tako je zbog jednog koji nije voleo da ostaje sam i često zavijao u tim prilikama, tražila mišljenje od komšije policajca da li bi on nekako mogao da spreči psa da bude bučan. On joj je objasnio da milicija ne može da hapsi kučiće. Bio je to veoma inteligentan razgovor. Naravno, tada pojam »komunalna policija« nije bio poznat.

Kad se rešila dece i domaćih životinja, počela je da proganja čistače ulica, kojima bi obično sa terase (jer ima bolji pregled) govorila gde su propustili da počiste. Poseban pik imala je na čistačice zgrada. Kad bi one došle da rade, oblačila bi plavi radnički mantil (otud zaključak svih nas da je nekada i sama bila čistačica, pa se razume u tu oblast) i pratila pažljivo njihov rad, uz mnoštvo zamerki i sugestija. Naravno, svaki dolazak završavao bi se tako što bi ona zvala šefa da se žali na njihovo ošljarenje i drskost.

Jednog dana, kada sam se već spremala da odem od kuće, posmatrala sam je dok je stajala na svojoj terasi i pitala se šta je toj ženi uopšte u glavi i po izgledu i načinu na koji je gledala sve koji prolaze, delovalo mi je kao da je na jednom nivou evolucije nekako zastala. Nije mi bilo jasno zašto je takva jer sam imala prilike da vidim da se isto ponaša i prema unuku koji joj je sve ređe i ređe dolazio.

I sad kad odem u stari kraj, vidim je. I dalje je aktivna jer stasavaju nove generacije dece i pasa lutalica. Valjda je to i zbližilo sa najvećim mrziteljem kučića u kraju, koji sa sobom nosi štap sa metalnim šiljkom na vrhu kojim pokušava da povredi svaku životinju na koju naiđe. Ne znam kako će se završiti to prijateljstvo, ali šanse su 50:50 da će neko nekoga tu iznabadati. Neka im je Bog u pomoći…

Advertisements

6 thoughts on “Komšike

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s