Pažnja, pažnja… Gotovo!

  1. mart 1999. 15:05

Lep, topao martovski dan. Jurim da organizujem odlazak u bioskop sa dečkom i parom sa kojim se družimo. Gledaćemo »Nož« u bioskopu Kozara. Jedva čekam, knjiga mi se mnogo sviđa.

Dolazim kod drugarice na kafu. Odjednom se na TV-u, na Politici, pojavljuje kajron koji nas obaveštava da su se u 15 časova oglasile sirene za uzbunu u Prištini i da su avioni poleteli prema SR Jugoslaviji. Nastaje panika. Moja drugarica juri po kući i sve lekove koje pronalazi pakuje u ranac. Pitam je šta će joj lekovi i gde je pošla. Kaže nek’ se nađu, ne zna gde će, al’ negde mora da ide. Smirim je nekako, mada sam se i sama usrala i rešim da idem kući. Moli me da ostanem, ne sme da ostane sama. Dobro, dok se ne vrate njeni sa posla. Čini mi se da bioskop za večeras otpada…

  1. mart 1999. 20.00

Sedim sa dečkom u svojoj sobi i gledamo TV. Nemamo pojma šta nas čeka. Pričamo o strahu koji je opteretio sve ljude, deluje nam nemoguće da će nas bombardovati. Pa, ipak smo mi u Evropi, nismo u nekoj pustinji na kraju sveta… Ma, i pre su nam pretili, pa ništa nije bilo. Ma, ne mogu oni tek tako. Ma, zašto da nas gađaju, šta im je narod kriv? Ma…

Saopštavam mu da mi ne pada na pamet da idem ni u kakvo sklonište, čak i ako se nešto desi. Uopšte neću da završim pod ruševinama sa gomilom uspaničenih ljudi ako me rokne bomba. Ja ostajem kod kuće sa psom iz komšiluka. Ja čuvam njega, a on će mene. Pa šta nam Bog da. Kaže dečko, ostaće i on sa nama.

Zvoni telefon. Moja sestra uspaničeno plače. Pita zašto smo tako mirni i zar ne znamo da je počelo bombardovanje. Čega? Kad? Kako? Mi ne čujemo sirenu, a ceo Beograd se ori. Izgleda da se u našem kraju pokvarila. »Kako pokvarila, sunce joj jebem?! Pa je l’ smo u Banji Koviljači ili u Beogradu?!«, derem se ja!

E sad kreće prava histerija. Svi trče po kući, a nemaju pojma što. Mama je na rubu nervnog sloma, al’ krije, tata preti NATO-u da će ih gađati ciglom, iz dnevne sobe – naravno, moj dečko ćuti, a ja trčim u krug, plačem i psujem: »Crko dabogda ko god je glasao za Slobu! Pa što sad mene da bombarduju?! Ja nisam glasala za njega!!!« Džaba mi sve… Obuvam gojzerice, a ne mogu da ih navučem, ne znam da li mi se više tresu ruke ili noge. Pakujem u ranac sve što mi u trenutku pada na pamet: dokumenta, hulahopke (ne znam zašto njih) i album s fotografijama (svaka čast za izbor). Naredili mi da idem u sklonište. Idem i plačem jer ne želim da uđem tamo, ali moram, kažu ne smemo da se razdvajamo.

Na ulazu u sklonište je mnogo ljudi. Svi su isprepadani. Vidim i moju drugaricu, čuči pored vrata i drži onaj ranac sa lekovima ko da će neko da joj otme. Sva sreća, mama dobija upadljiv napad panike. Ugušiće se ako uđe unutra, a možda je cepa i infarkt! Nije joj bilo ništa, ali, hvala Bogu, ne uđosmo! Vraćamo se kući da zovemo Hitnu pomoć i pitamo šta da joj radimo. Kažu da popije nešto za smirenje, svi su u transu, nije jedina. Ljubaznost na nivou. Kao i uvek, uostalom…

Blenemo u TV, gađali ovde, gađali onde. Šta će biti do jutra, nemamo pojma. Tata se prelomio da moj dečko ostane da prenoći kod nas. Jebeš moral usred bombardovanja, nećemo ga valjda pustiti da se pod bombama vraća kući peške do grada…

U neko doba malo kao legnemo da spavamo. Ajd’ čik zaspi, majke ti! Trzamo se na svaki šum. Jedino mama hrče, opalila je tableta za smirenje. Mi ostali blejimo. Na Studiju B se pojavljuje slika Beograda na kojoj se vidi kako izlazi sunce. Velikim slovima piše:SVIĆE!!!

Preživeli smo prvu noć…

Bilo ih je još 77. I 77 dana neizvesnosti, brige i užasnih slika. Ne mogu da grešim dušu, kao što nam nije radila ni sirena prve noći, u našem kraju ništa i nije bilo strašno. Ali to nije umanjilo agoniju kada svake noći legneš i ne znaš da li ćeš sutra da ustaneš.

Bili su to dani imitacije života. Nisi znao zašto ustaješ, jeo si da bi preživeo dan, gledao TV da bi ubio vreme, blenuo u nepregledni niz crtanih filmova i pokradenih holivudskih hitova koji su se smenjivali sa patriotskim pesmama koje su vrištali JUL-ovski puleni, najčešće na krovovima zgrada, dok prkose nevidljivom neprijatelju.  A nadasve si se izbezumljivao kad vidiš kako ljudi ginu, kako su porušene zgrade i mostovi, kako izvlače mlada mrtva tela iz RTS-a, kako skupljaju ugljenisana u Grdeličkoj klisuri i pitaš se da li ćeš tako sutra i ti. I sve tako dok nisu bacili grafitne bombe i ostavili nas i bez struje i bez vode. Ovi naši poprave, ovi njihovi gađaju, pa opet Jovo nanovo. I svaki dan isti glas. Avram Izrael ti poručuje:«Pažnja, pažnja…«

A ljudi ko ljudi, naviknu se i na najgore. Trudili smo se da ne poludimo, sedeli do neko doba po ulici, histerično grickali suncokret i igrali društvene igre do iznemoglosti. Oni koji su bili u svađi, pomirili su se, oni koji nisu razgovarali, progovorili su – doduše, samo dok se bombardovanje nije završilo. Kad krenuš u grad, razgovaraš sa svim ljudima u autobusu, kao da si pošao na ekskurziju, a ako dođeš u priliku da prelaziš neki od mostova,  sa svim putnicima navijaš da ga »majstor« preleti. Ako odeš do grada, odma’ ti utrape malu metu i upadneš u sumanute koncerte na Trgu, a ako ne pripaziš, mogu da te uvuku i u kolo, pa da te mama i tata vide na televiziji. Ako su prisebni, mogu da uključe i REC na videu, pa da te usnime za istoriju dok viješ kolo, a u ćošku ekrana mali avion i piše: vazdušna opasnost. Prkosno!

Ostao mi je u sećanju i taj »ratni« rođendan. Skupismo se da malo nešto pojedemo za ručak, a prethodne noći izrokali Rafineriju i Petrohemiju u Pančevu, pa se na nebu pojavila velika tamnosiva pečurka. Gledaš je i sav drhtiš u sebi, al’ šta ćeš, pogotovo kad se sruči kiša i sav oblak ode u zemlju, u vodu, u ono što jedeš, piješ i dišeš… Srećan mi rođendan i ekološka katastrofa…

Ne znam da li je bombardovanje donelo išta dobro. Jedino to što se usred svega moja drugarica s rancem strašno zaljubila i tako izašla iz skloništa. Otišla je i u drugu krajnost, svakog dana je dva puta prelazila most ne bi li videla dečka… Ljubav ti je čudo, da ti krila i kad misliš da ih nemaš…

Znam da je donelo mnogo lošeg. Ljudi su ostali bez svojih najdražih, rasturene su porodice, porušeni domovi i gradovi. Svako od nas je postao pomalo drugačiji, iskidanih živaca, prestrašen, sa potisnutim ili otvorenim traumama. Kako su godine prolazile, kanceri su počeli da se nose kao suveniri oko vrata.

A mi i dalje nekako prkosimo. Malo drugima, al’ najviše samima sebi…

Advertisements

6 thoughts on “Pažnja, pažnja… Gotovo!

  1. I ja sam srećom biala u tim godinama kada to nisam doživljavala tako strašno. Ne znam kako bih reagovala sad kada imam decu. Verovatno bih i ja bila na sedativima. Nama je u zgradi to bila prilika da se međusobno upoznamo. Mogu ti reći da od tih dana matorci iz zgrade provode letnja poslepodneva družeći se na klupi ispred zgrade. Tako da slobodno mogu da kažem da ih je bombardovanje zbližilo. Super tekst Jelena!

    Like

    • Hvala! 🙂 Tacno, lakse je kada u tako ruznim momentima ima ko da brine o tebi, onda si bar malo zasticeniji. A sto se tice druzenja, moram da priznam da nikad nije bilo prisnije atmosfere nego tada…

      Like

  2. Prkosni, kakvi jesmo, uvek najviše naškodimo sebi. Nismo ni bili svesni užasa koji nas je snašao, važno je bilo preživeti. Živ se čovek na sve navikne, pa i na bombardovanje…ali, život ide dalje.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s