Smak uma

Preživesmo mi još jedan smak sveta, da ne kažem pomračenje Sunca. Možda zato što je bilo delimično, pa smo ga u tome omeli, a možda i zato što smo nebeski narod, pa se iz svakog smaka izdignemo kao Feniks iz pepela.

Doduše, jutros u prodavnici naiđem na babe kako kupuju gomile hleba. Trpaju u velike cegere, one za kvantaš  što nam ostadoše iz perioda kad se ohoho švercovalo iz Rumunije, hleb na veliko. Računaju one, gre’ota da ne preživi cvet mladosti i prosperiteta, pa da se obezbede.

To me vrati u ’99, u onaj davni avgustovski dan kad je bilo potpuno pomračenje Sunca, koje se doživi eventualno dvaput u životu i mog blama što sam dopustila da me uvuku u masovnu paniku, pa ispala ograničena poput nokšira.

Roditelji su mi bili otputovali iz Beograda i ja, logično (budući ekstremno nemoralna) pozovem dečka da bude kod mene. Kad smo se tog jutra naspavali, izađem ja da kupim hleb. Sunce ti jebem, obigram ceo kraj, nigde ni hleba, ni peciva, ni mleka, ni jogurta, ma ništa, bre! Babe jure po ulici, vuku brašno i šećer u kolicima, spremaju se za smak sveta. Kažu: »Kad nas nije ubilo bombardovanje, ubiće nas pomračenje! Rekli na televiziji – biće smak sveta!!!«

Razmišljam ja: kako, bre, da nas ubije pomračenje sunca…? Pričala mi majka da je kao devojka gledala pomračenje kroz nagaravljeno staklo, i, eno je, živa i zdrava. Al’ ne da meni, glupači, đavo mira. Još istraumirana od bombardovanja, mislim se: »Jao, samo mi još ovo sranje sad fali! A nisu mi tu mama i tata!« O dečku u tom trenutku ne razmišljam…

Uspem da nađem na kraju u nekoj zabačenoj pekari burek od sira, sa rizikom 50:50 da se otrujemo. Kupim ga sa dve čašice jogurta i krenem kući. Nemam pojma šta ću da jedem uz ručak i večeru, al’ ako dođe do smaka sveta, ionako nećemo ništa ni da jedemo! Ko preživi, skakaće sa nesrušenih mostova da sebi presudi!

Dođem kući i stvarno, ovi na televiziji drobe nešto o štetnosti pomračenja, indirektno se savetuje da se pospuštaju roletne dok ne prođe. Sloba radi svoje, uživancija! Ja, glupača, poslušam i posle par zalogaja bureka (ne možeš da jedeš, od uzbuđenja ti se skupi želudac, što je odlično palo mom dečku jer je pojeo i moj deo), rešim ja da poslušam savet i spustim sve roletne!

Dočekamo mi tako pomračenje u totalnom mraku i sednemo da ga gledamo na televiziji! Idioti! Al’ radoznalost čini svoje. Dok je Mesec potpuno prekrio Sunce, a ništa se alarmantno nije dogodilo u našim životima, provirim ja kroz rupicu da vidim kako je napolju. Tamo nigde žive duše, svi pospuštali šalone i zabarikadirali se. Napolju kao neki neobičan sumrak, kao kad se nebo natušti pred veliku oluju, pa se smrači, a pripadnici romske nacionalne manjine sede na travi i ubiše se gledajući u Sunce!  U, jebote, mislim se ja, vidi ove boli dupe da l’ će da oslepe, nemaju ni zaštitne naočare…

Postideh se u tom trenutku, neki glas duboko u meni mi šapnu: »Glupačo, pripadnici romske nacionalne manjine su pametniji od tebe. Sram te bilo, izađi napolje i gledaj pomračenje, ništa ni neće biti!«, al’ ostadoh u kući zabarikadirana. Prevladao  »nagon za opstankom«, da ne kažem primitivna crta u mojoj duši…

I tako prođe i to pomračenje, gledala ga ja na televiziji, bilo je fantastično. Pogotovo kad se u minutima totalnog preklapanja pojavila sunčeva korona. Gledao ga ceo svet, izašli ljudi na polja i livade, otišli u opservatorije sa modernim teleskopima. Jedino se komšije u Albaniji ponašale gore od nas i krile se po pećinama. Eh, moja Jelena…

Eto, od jutros opet babe poludele. Al’ sad sam starija i obrazovanija za čitavih 16 godina. Neće mene niko više sluđivati! I sve sam videla! I nije bilo kao onda, Mesec je samo malo »zakačio« Sunce, ali je ipak bilo divno!

A ovim sluđenim penzosima mogu slobodno da poručim: večeras malo pred ponoć dolazi proleće! Imam pouzdanu informaciju da će svakome zalupati na vrata. Nemojte slučajno da mu otvorite!!! Udariće vas u glavu, upašće vam u kuću i oteti crkavicu od penzije koju čuvate za sahranu ili, ne daj Bože, onaj štek u kome krijete svoticu da kupite unučićima sve što im dune! E, pa sad vi vidite…

P.S. Ukrala sliku sa sajta RTS-a, istog onog koji me je nekada davno ubedio da spustim roletne!

Advertisements

7 thoughts on “Smak uma

  1. Malo sam se smejala, malo sam bila tužna, ali u kompletu, sjajan tekst. Ne bih da komentarišem, hvala, jer se stidim što sam tada bila tvojih sadašnjih godina, a opet- poslušala sam ih. Negde u Prčanju, posedasmo na pod i sačekasmo da prođe. Budale.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s