Kad zaboraviš Zorana

… Hodam u gomili ljudi. Idu pored mene u tišini.  Jedan po jedan, mirno, svečano, sa oborenim glavama, ponekim uzdahom i suzom koja  tiho sklizne niz obraz.  Svi nosimo po jedan cvet. Poslednji put pratimo Zorana na čelu kolone…

… Odrastala sam u kući podeljenoj na vlast i opoziciju. Tata je oduvek bio zakleti slobista, iako mi nikada nije bilo jasno zašto, s obzirom na to da mu je devedesetih propalo preduzeće u kome je radio i za koje je bio više nego emotivno vezan, pa je odlazak u penziju dočekao grcajući, a ne svečano, kako dolikuje jednom od najodanijih radnika nekada čuvene firme. S druge strane bila je moja sestra, ljuta đinđićevka, večno spremna na žučne rasprave i dokazivanje svojih stavova o boljoj budućnosti ako proteramo Slobu direktno na Mars.

Nije baš bilo teško izabrati stranu. Ne samo što je Sloba za moje godine delovao pomalo retro, nego, brate mili, nismo imali ‘leba da jedemo, nisam više mogla na more da idem, da, kao nekad, odem sa mamom u šoping, pa u nemogućnosti da izaberem između tri džempera, uzmemo sve. O bombardovanju neću ni da pričam. O ratovima ne mogu jer ih, iskreno, nisam osetila na svojoj koži, ali sam dobro upoznala moje vršnjake koji su sa tikovima i traumama dolazili iz ratom zahvaćenih područja u izbeglištvo.

Tako sam se ja opredelila. Vrlo ponosna, krenula sam na svoje prvo glasanje. Tog dana mi se sestra udavala, pa smo se tata i ja uparađeni kao za dodelu Oskara pojavili u mojoj osnovnoj školi. Na vratima učionice dočekala nas je SPS-ovka sa glavom na tri sprata (tako joj je izgledala frizura) i poželela mi srećne prve izbore. Verovatno je htela da me vrbuje jer, ponašala se vrlo domaćinski i pouzdano, ali, sirota, nije slutila da se ispod mog bezazlenog lica krije već tvrdi opozicionar.

Bili su to istorijski izbori, oni zbog kojih se protestovalo četiri meseca. Naravno da sam i ja učestvovala. Čučala ispred kordona, išla u studentskoj koloni, lupala u šerpe i lonce, pištala u pištaljku, vikala protiv »bande crvene«, ali iznad svega, punog srca slušala kad govori Zoran Đinđić.

I tako od protesta do protesta, od izbora do izbora, sve do 5. oktobra i one nepregledne mase ljudi, nikada toliko velike kao tada, kada se osećala tolika tenzija da je nedostajala samo varnica pa da zapali ceo grad. Varnica je sevnula, a mi smo mislili da je patnjama došao kraj. Mislili smo da će naša zemlja postati »jedna velika lepo uređena bašta naroda i narodnosti« i da će možda čak u njoj biti dosadno, kao u Lihtenštajnu (čudan ti je opozicionar kad mu to uđe u krv). Kakav danak neiskustvu…

… Hodam pored turobnih ljudi i pitam se šta da radim kad dođem kući, šta da radim sutra, šta ću sama sa sobom u ovoj neizvesnosti i strepnji…

… Zorana sam mogla da upoznam dva puta u životu, a nisam. Gledala sam ljude kako mu slobodno prilaze, a ja nisam imala hrabrosti. Prvi put sam imala priliku kada su košarkaši osvojili zlatnu medalju u Atini. Grad je bio pun, a ja sam naišla na Zorana, stala kao da nisam normalna i s neskrivenim divljenjem se razrogačila u njega. On me pogledao i osmehnuo se, videvši derište kao hipnotisano. Pocrvenela sam i pobegla.

Drugi put sam ga videla kad je već bio premijer. Išla sam Bulevarom na predstavu u »Zvezdara teatar« kad se on pojavio na ulici sa obezbeđenjem. Ljudi su mu prilazili, rukovali se s njim i tapšali ga po ramenu, a on se osmehivao i svima ljubazno odgovarao na pitanja i pohvale. Mogla sam da priđem, ali opet nisam. Bilo mi je glupo, nisam znala šta da kažem. I, priznajem, mislila sam da će biti prilike drugi put, kad se bolje pripremim…

Drugog puta više nije bilo. A ja sam ostala da sebi prebacujem: zašto nisam prišla, zašto nisam rekla da sada imam nadu u bolju budućnost, da sada mirno spavam, da se više ne pitam da li ću imati da kupim cipele, da se više ne plašim da ostanem u ovoj zemlji, da je konačno granulo sunce, da sledim svaku njegovu misao, da se divim njegovom obrazovanju i nemirnom duhu, da i ja,  kao i on, ne idem uz stepenice nego ih preskačem po dve, da njegovu energiju prepoznajem u sebi, da… ali nisam…

12. marta osvanuo je prelep dan, nebo je bilo modroplavo, a sunce je tako jarko sijalo da je izgledalo kao da je konačno došlo proleće. Ali, tog dana došla je večna zima.

Bila sam kod kuće i trebalo je da ja spremam ručak, a majka da me nadgleda. Nikad ga nisam spremila. Nisam imala snage. Na televiziji su objavili oprečne vesti. Otišla sam u svoju sobu pokušavajući da saznam šta se stvarno dešava. Opet se u mene vraćala ona dobro poznata ledena strava neizvesnosti. Ona koja je nestala kada sam pomislila da će u mojoj zemlji biti dosadno kao u Lihtenštajnu. Znala sam šta treba. Okrenula sam na CNN. Bilo je tu: BREAKING NEWS, ne daj Bože da se ovde pronalazite, i saznala sam sve.

Te večeri otišla sam ispred zgrade vlade jer nas nisu puštali u dvorište, zapalila sveću i položila crvenu ružu. Ljudi su otvoreno jecali, uplašeni i zabrinuti. Bilo je toplo, a ja sam se tresla kao prut, od one iste ledene strave koja me nikako nije napuštala…

… Hodam u koloni već dugo. Korak po korak, i svakim sve bliže poslednjem Zoranovom počivalištu. Svakim sve bliže rastanku od njega, od svega što je bio i od svetlosti kojom je i nas obasjavao.

Vraćam se kući. Izlazim na svojoj stanici i vidim ljude kako sede ispred kafića i podsmevaju se govoru koji Zoran Živković drži na sahrani kraj samog groba. Čašćavaju se između sebe i raduju što su se oslobodili »izdajničkog đubreta«. Zašto da ne? Pa, pre samo dva sata sam stajala ispred Hrama Svetog Save i preko razglasa slušala govor Amfilohija Radovića koji je pored odra mrtvog čoveka rekao da je dobio šta je i zaslužio.  Dobrodošla nazad u kaljugu, Jelena. Ali, nije važno. Ionako više ništa nije važno…

Otada je prošlo mnogo dana, mnogo godina, a Zorana iznova ubijamo svakoga dana pomalo. Ubijam ga i ja jer zaboravljam. Zaboravljam sve ono čemu nas je učio, svu onu snagu koju nam je ulivao, sve ono dobro koje je umesto nas prepoznavao i na koje nam je ukazivao.

Pre neki dan bio je još jedan 12. mart, 12. po redu bez Zorana. Neobičan broj, kao nekakva simbolika. Možda da je 12. čas da se zapitamo šta radimo, gde smo i kako da nastavimo dalje…

“Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem. Ako sami ne damo pozitivan sadržaj svom životu, on verovatno neće biti dobar.”, Zoran Đinđić

Advertisements

4 thoughts on “Kad zaboraviš Zorana

  1. Nekako mi se činilo dok sam ovo čitala, da sam se potpuno isto osećala kao dok sam ja svoju priču o Zoranu, pisala. Čak mislim da smo koristile neke iste reči… I ja sam pominjala rukovanje sa njime…Ili mi se priviđa, samo zato što je su nam priče podjednako tužne i žalosne… Bez nade…

    Liked by 1 person

  2. Imala sam priliku da ga upoznam u prostorijama DS-a, ali sam je propustila. Plašila sam se da ću mucati dok se upoznajem sa njim..O simbolici broja 12 razmišljam ovih dana, ali ne verujem da će se nešto promeniti na bolje, zato što više nema Zoranove en energije i njegovog osmeha ni njegove hrabrosti,,,

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s