Profesorski poziv – tuga kao takva

Lepo li je biti profesor! Pogotovo kad nemaš posao. Eno mi diplome u kožnoj futroli, skuplja prašinu na polici. U početku mi je delovalo kao da se šepuri na svom počasnom mestu, a vremenom je počela da se stidljivo okreće ka zidu. Nit’ vidi bela dana, nit’ vidi svoju svrhu.

Tražila sam posao, obijala pragove raznoraznih škola, čak i muških, stručnih (za šta mi rekoše da sam potpuno pomerila pameću), ali ništa. Sugerisali su mi da se tesno povežem sa nekim od zadriglih direktora, kad već nemam tu neizmernu sreću da im budem ništa manje nego ćerka. Nisam više znala šta ću, pa odoh u druge vode, daleko od prosvetarskih.

Al’ ispade da mi nije žao. Kad vidim da je danas rad sa decom za većinu adrenalinski sport, da se ne zna ko će pre stići do ruba nervnog sloma, da li pobesnela deca ili izbezumljeni profesori, možda je tako i bolje.

A delovaće vam da je nekad bilo potpuno drugačije. E, tu ćete pomalo pogrešiti. Možda je i bilo autoriteta, ali do njega se stizalo batinama. Imala sam i ja bliske susrete sa gumenim crevom nastavnika fizike u osnovnoj školi, kao i čupanja kose nastavnika OTO-a kad zakasniš na čas. Al’ džaba takvih pedagoga. Čik ti animiraj decu rasturenu od puberteta, nauči ih da te poštuju i bez “vaspitnih”. Nije ni škola za svakoga.

U mojoj gimnaziji bilo je takvih primeraka profesorske struke da su mogli komotno da se potope u formalin, pa da ih prikazuju budućim naraštajima kako ne treba raditi i kako da najkraće poludite jer niste za taj posao. Znam da će neki biti skeptični, po principu: “Ma, nemoguće! Ova gde god da krene sreće neke neverovatne ljude!”, al’ pitajte moje školske drugare, potvrdiće ove sumanute priče.

Odma’ da kažem da sam u gimnaziju stigla potpuno neplanirano. Roknem na prijemnom iz matematike jer mi je sve drugo bilo na pameti sem učenja i dođem u situaciju da mi preostanu samo šit škole. Uz plakanje i histeriju, jer društvo mi je na potpuno drugoj strani, uguraju me roditelji u gimnaziju u kojoj je moja tetka predavala matematiku (ironija da baš roknem iz matematike, zar ne?).

Krenem tamo k’o bez duše, al’ upoznam svakakave likove, da ti pamet stane. Osim što sam 1. septembra  na prvom putu do škole imala bliski susret sa manijakom u trolejbusu (da mi valjda simbolično nagovesti moje buduće četiri godine), upadnem u odeljenje iz koga jedva da izvučem na prste jedne ruke decu s kojom bih želela da se družim. Svako na svoju ruku, što deca, što profesori, a pritisle devedesete, pa se ne zna ko je normalan, a ko se samo pravi.

Čim sam došla, razredna da me proguta. Ne voli moju tetku, pa rešila da se malo na meni iživljava. Ispadoh ja odma’ kolateralna šteta. Već na uvodnom času, kao iskusni pedagog izjavi da u svakom odeljenju za nju postoje neke plave oči koje joj se dopadnu više nego ostale. Bilo je jasno da ćemo se fantastično slagati. Posebno sam uživala kad na svojim časovima, umesto da predaje nemački, krene da nas uči fiziku i pametuje na temu kako su naučnici glupi jer ne postoji rupa u ozonskom omotaču. Na svu sreću, posle par godina ode u penziju da svojim nagvaždanjem davi unučiče kao zmija žabu.

Priviknem se tako i ja, pa počnem da se družim sa nekoliko njih u odeljenju sa kojima sam i danas dobra, a sa nekima se bogami i okumila, pa te godine ipak ispadnu nekako bezbrižne, pune pevušenja po odmorima, očijukanja i smejuljenja sa starijim dečacima, pa i bežanja sa časova.

Posle ove nesrećnice, zapadne nam razredni koji nije viđen u analima prosvetarske struke. Kad nam je prvi put ušao u učionicu, mislili smo da je fudbaler. Kao da je sam Piksi promašio stadion i slučajno upao kod nas! Repovi, svileno odelo, “kabriolet” cipele, aktovka i besna kola – slika i prilika devedesetih. Fiziku je znao, ali teško da je imao motivaciju da nas nešto uči. Više je bio za neke druge kombinacije, s posebnim osvrtom na učenice. Pamtim tako događaj kad sam pred kraj školovanja isfolirala da me boli stomak ne bi li me pustio kući, a ja otišla da se vidim s dečkom. Odemo nas dvoje u piceriju u nekoj vukojebini, kad tamo – moj razredni sedi s nekom maloletnicom. Jebiga, oboje smo u ilegali, pa izabrali skrovito mesto. Mali je Beograd kad ti gori pod nogama… Šlogiram se ja kad ga vidim, pa zbunjeno priđem da mu se javim, a on se kezi i očima mi pokazuje da nestanem. Preživim ja ovu svoju laž jer i njemu je išlo u prilog da ćutim.Tako ostanemo zaverenici do kraja godine, sa nezaboravnim susretom u piceriji “Premijer”.

Ipak, najveći kuriozitet u našoj školi bili su hendikepirani profesori. Uvek podržavam zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama, ali u okruženju sa surovom decom, nisam sigurna da li je to dobar potez. Profesorka latinskog imala je celu jednu stranu tela oduzetu, jednu nogu je vukla, ali ruku, i to desnu, nikako nije mogla da upotrebljava. Levom rukom radila je sve, ali najgore je bilo kad bi nam na pismenom zadatku pisala rečenice na tabli, a niko nije umeo da ih dešifruje. Surovost učenika došla je do izražaja kad je obukla džemper na čijim leđima je bila latinska izreka, a oni joj postavili pitanje da li ga je sama ištrikala.

Još jedna hendikepirana stigla nam je kao zamenu za muzičko. Ruku na srce, i profesorka koju je menjala nije baš bila čista. Uglavnom je ležala na katedri jer smo joj bili vidno dosadni, pa je čak mrzelo i da nas lovi u prepisivanju kad bi došao kontrolni. Elem, ova zamena bila je skoro potpuno slepa. Kad bi nešto htela da zapiše, držala je lice uz sam dnevnik na stolu ili uz tablu. To je, naravno, otvorilo razne mogućnosti za varanje, pa su prilikom ispitivanja učenici menjali mesta, lažno se predstavljali, menjali glasove i prerušavali se u suprotan pol. Ona ništa nije primećivala, ili se pravila, čak ni kad su zapalili blok i zadenuli ga za radijator.

Najneobičniji, bez konkurencije, bio je profesor biologije. Primećivali smo da je drugačiji od ostalih jer odmore nikada nije provodio u zbornici već na terenu iza škole radeći vežbe. Mislili smo da je u duši sportista, ali nikako nismo razumeli njegove priče da leta provodi u zavičaju čuvajući krave i ovce na pašnjacima i hipnotišući kokoške. Kad smo jednom svi pobegli sa časa, sem četvoro učenika, nije nam falila ni dlaka s glave, ali ovo četvoro steklo je traumu do kraja života. Profesor je doživeo neku vrstu sloma, rikao i bacio stolicu preko cele učionice kad je video prazne klupe, a potom smireno seo i ispredavao lekciju, dok je šaka učenika preplakala do kraja časa. Ubrzo posle toga otišao je na bolovanje, a nekoliko meseci kasnije izvršio je samoubistvo skočivši pod voz. Svi smo uredno otišli na sahranu, a većina da ne bi išla u školu.

Ipak, bilo je mnogo simpatičnijih slučajeva. Profesor fizičkog je tako voleo da dolazi sa kanticom sira u školu i prodaje ga kolegama. Izuzetno je vodio računa o našim gimnastičkim sposobnostima, pa su se dešavala i padanja na glavu, cepanja arkade i krvarenja po sali, na šta bi on samo rekao: I”di, operi se, pa se vrati da ponoviš”. Kad smo jednom prilikom skakali udalj, pitao je moju drugaricu zašto se ne ugoji. Ja, lajavi krelac sam odma’ lanula: “Pa, donesite joj malo onog Vašeg sira!”

Međutim, ona koja je najviše propatila od nas bila je profesorka hemije. Javna tajna je bila da pre svakog časa pije šampon za želudac. Ne znam da li je to zatupljivalo, ali njena predavanja su zaista umela da budu neopisivo dosadna, a ona uvek nekako metiljava, sa ravnim glasom od koga bi se svakom prispavalo. Zato smo uvek pred čas kao naslov na tabli pisali “spleen” (dosada, bezvoljnost, čamotinja, pojam iz modernizma u književnosti). I tako, prosto da ne bi zaspali, dizali smo atmosferu na časovima, pa bi kad ona uđe, vikali: “Tri, četiri, sad!” i bacali balone, dok je ko zna šta sve sirotoj ženi prolazilo kroz glavu da ćemo da uradimo ili smo umeli da svi vrištimo kad grmi jer se tobože plašimo groma. Hemiju, naravno, nismo imali pojma.

Bilo je tu još svega i svačega, neurotičarki koje su se naizmenično smejale i vikale, psihotičarki koje su učenike gađale Džensonovom enciklopedijom iz istorije umetnosti, kompleksa, hormonalnih poremećaja, mita i korupcije… Ipak, bilo je i kvalitetnih profesora, od kojih smo zaista mnogo toga naučili. Eto, zahvaljujući profesorki srpskog i ja sam otišla na studije književnosti.

Kakogod, za nas su to bili nezaboravni dani, ali sada mi se čini da su ti ljudi bili istinski napaćeni. Možda zato i nije toliko loše što nema posla u školi. Danas, u eri mobilnih telefona, Jutjuba, društvenih mreža, ako još učenici uključe i mozak, nebo im je granica. A od profesora ko preživi, pričaće. Ionako više ne smeju nego što smeju. Pa nije ni čudno kad Zoran Radmilović u filmu “Majstori, majstori” kaže onu čuvenu: “Jel’ vidiš, prijatelju šta škola učini od čoveka?”…

Advertisements

4 thoughts on “Profesorski poziv – tuga kao takva

  1. Lepa priča. I mislim da si imala sreće što nisi otišla u te vode, jer je sada stanje više nego katastrofalno, što za učenike ali još više za profesore…
    Pozdrav Jelena

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s