Zanimanje roditelja: smarač

Ulazim u ovu priču rešena da dokažem da sam u pravu. Možda ćete joj pristupiti unapred nakostrešeni, jer, što reče jedna kreatura koja je pokušala da spusti našu razmenu mišljenja na svoj nivo, ja sam prilično »neostvarena« u ovoj oblasti, pa nisam merodavna da o njoj govorim. Al’ nemojte tako, ja sam uvek na strani kvalitetnog roditelja.

E zato ću vam se obratiti iz perspektive deteta jer sam nekad i ja bila dete, a budući da nisam ispala iz Zvečanske, vrlo dobro znam gde su grešili moji roditelji i roditelji mojih prijatelja, pa koje iskustvo više ne može da vam škodi.

Prvo što hoću da naglasim je da podržavam svaki vid kontrole nad detetom u ovim sumanutim vremenima, ako ona ima svrhu. Naravno da ćete voditi računa s kim vam se dete druži, s kim izlazi, šta radi, jer je to, nažalost, neophodno. Ali i mi smo odrasli u užasnim vremenima, pa pretekosmo nekako. Ne brinite, i oni će.

Moja priča se odnosi na nešto sasvim drugo, na one roditelje koji ne daju svojoj deci da odrastu, vezuju ih za sebe na neprirodan način, pokušavaju da im kroje život sve dok ga potpuno ne upropaste. Pa kad krenu da se uguravaju u društvo, biraju partnere, prave životne izbore, ukratko, guze se gde im nije mesto,  postaju roditelji smarači. Verujem ja da oni imaju najbolje namere i žele najbolje za svoje dete, al’ neki baš umeju da preteraju, pa obično izazovu kontraefekat.

Imala sam u školi jednog druga koji je bio, usuđujem se reći, genijalac. Al’ ono što je bilo karakteristično, svako veče je šetao sa tatom. Mi svi razvaljeni od puberteta, vrištimo po ulici, a on šeta sa tatom. Pitamo ga nešto u školi, jer nema šta ne zna, on pocrveni do pomodrelosti i pobegne u drugu klupu. Jedino mu je prijao tata. Viđali smo ga kasnije kad smo se svi raštrkali, išao je u gimnaziju sa rancem na leđima i kesom za blok broj 5. I uspeo je on u životu, postao je asistent na fakultetu i ponadala sam se da je rešio svoj problem, zarad onih grešnih studenata koji bi ga možda nešto i priupitali, ali, koliko čujem, i dalje mu kabinet uređuju tata i sestra.

Sa druge strane, najproblematičniji momak u kraju imao je neverovatno strogu majku. Ta mu je diktirala život od kako je prohodao. Kad sam je prvi put videla, delovala mi je kao da je ispala iz samostana, hladna, oštrog pogleda, sva u crnom. A on opasan za trojicu, osede na kraju u zatvoru, džaba strogoća, džaba kazne i batine…

Imala sam drugaricu čija nas je majka toliko maltretirala kad god bi se kod nje našle da pijemo kafu, da smo počele da se viđamo kod mene. Ona je morala da da ton svakom razgovoru, te zašto ogovaramo, a ne pričamo o pozorištu ili knjigama, te zašto pričamo o tim knjigama jer njoj se baš te ne dopadaju, te zašto pričamo o momcima kad su ionako idioti, te zašto ne pričamo o školi, te zašto uopšte tu sedimo umesto da idemo da učimo itd, itd. Dođe ti bre da vrištiš! Njena ćerka se, nažalost, na kraju nije bavila ni knjigama, ni pozorištem, a ni učenjem jer je izabrala tešku stanputicu.

Vrhunac idiotizma ipak je predstavljao otac jedne drugarice, koji ne samo da je bio najveći smarač našeg detinjstva nego taj svoj renome i danas čuva nesmanjenom žestinom. Od njega bukvalno nije moglo da se živi, taj je pratio kako se šminkamo i doterujemo, kakve čarape nosimo, da li cipele imaju štiklu, ali ne zato što je hteo da povede računa o tome da slučajno ne budemo neprikladno odevene, već zato što ga je to strašno zanimalo. Doduše, oduvek je bio pomalo feminiziran. Najgore je ipak bilo kad ona pravi žurke. Onda bi se strašno napio i preuzeo ulogu di džeja. Gurnuo bi onog ko je zadužen za muziku i krenuo sa svojim omiljenim pesmama: »Bosno moja, jabuko u cvetu«, »Raširi ruke, majko stara« itd. Kad smo prevazišli nekoliko prvih šokova, obično smo se ludo zabavljali gledajući ga. Na poslednjoj žurci na kojoj sam bila se na kraju popeo na ćerkin pisaći sto i pao, pa su ga odatle odneli direktno u krevet na trežnjenje, a ludilo je uticalo i na ostale goste, pa je dečko moje drugarice svom najboljem drugu razbio glavu flašom, u trenutku sevdaha. Eto, šta napravi čovek…

Doduše, kad smo već kod muzike, imala sam jednog rođaka kome je majka toliko bila napadna, da je morao da je vodi sa sobom i ženom kod kuma na sva slavlja. Njoj ta čast nije bila dovoljna, pa je takođe ustajala, gasila muzički stub i određivala koja muzika će da se sluša, iako je bila u tuđoj kući. Na kraju ga je, nesrećnika, i sahranila…

Ali, kad je o edipovcima reč, najbolji primer je jedan drug kome je majka raskidala sa devojkama. Doduše, nije ih bilo mnogo jer je, ruku na srce, bio pomalo neugledan, a »majkica«, kako je on nju voleo da zove, činila je sve ne bi li ga dobro natovila, da joj dete bude zadriglo i rumeno. Pošto je, nemam pojma kako, dobio dozvolu da napusti svoj mali rodni grad i doseli se u Beograd, svako veče joj je podnosio detaljan izveštaj šta se tog dana sve događalo, ali ne samo njemu, nego i nama, njegovim prijateljima, a vikendima obavezno putovao da nadoknade propušteno. Nas nekoliko devojaka je trpela samo zato što smo mu bile drugarice, ali njega je naučila da su sve žene kurve i da im je jedini cilj da razdvoje taj nebeski odnos majke i sina jedinca. Na kraju je i završio sa vodećim ološem Ibarske magistrale, a »majkica« niti živi niti mre…

A imala sam i ja jedan »bliski susret« sa posesivnim ocem mog nekadašnjeg momka. Da, bila je to prava fijasko-veza sa dečkom koji mi je pred kraj naše veze otkrio da mu je životni san da prodaje lubenice na pijaci! Ušla sam u vezu sa njim i on je morao da ide u vojsku. Čim je seo u autobus, njegov tata, inače službenik MUP-a, navikao da sve vidi , sve zna i o svemu odlučuje, dubinski je obratio pažnju na mene. Ocenio me je kao pouzdanu i odlučio da ja dobijem nagradu »devojka dostojna čekanja idiota iz vojske«. Ma, šta taj nije radio! Prvo me je ubedio da me obožava, onda me je danima dovlačio u njihovu kuću, pod izgovorom da im »sinak« mnogo nedostaje i kad vide mene, nešto im toplo oko srca, pa k’o da vide njega. Ja, glupa klinka, popasem. Koliko sam ja partija jamba odigrala sa tim čovekom, pojela vanilica spremanih specijalno za mene, naslušala se jezivih, ali poučnih priča iz života policajaca (naravno, sa cenzurom, što zbog službe, što zbog mog duševnog mira), nagledala se slika iz »lubeničarevog« detinjstva i zajedno se s njim smejala  jer je imao bradu i brkove već u četvrtom osnovne… Kako se vreme povratka iz vojske približavalo, nesuđeni svekar je odlučio da me »otpusti«. Jebi ga, »sinak« je mlad, nije za vezivanje i ženidbu (niko ne obraća pažnju da sam ja daleko od završetka školovanja), a i, citiraću: »sa digitronom ne stojim baš najbolje«. Hoće reći, slaba sam s mirazom. Shvatila sam odmah o čemu se radi, i prekinula to toplo prijateljstvo, ali »sinak« je ipak hteo da me još malo zadrži. Natezali smo se sa njegovim posesivnim tatom, a on se nije dao. Trpeo je nekako moje prisustvo, mada ga je strašno nerviralo što sam tu posle nedeljnog ručka, a on bi tako rado nasamo popričao sa »sinkom« o fudbalu. Otkriću vam tajnu, ja sam više znala o fudbalu od »lubeničara«. Vrhunac perverzije je bio kad sam u njihovoj kući upoznala njegovog kolegu (jebote!) inspektora. Između sebe su se oslovljavali sa

»bogalju« (ne znam zašto, ne pitajte me, možda su to bila ratna imena) i seli za trpezarijski sto sa »sinkom«, a mene i moju napaćenu nesuđenu svekrvu stavili za mali sto, gde nam je i mesto jer smo žene. Bilo je tu još svašta, tata je toliko ludovao da je ubeđivao sina da je preko pacovskih kanala saznao da sam povezana sa organizovanom kriminalističkom organizacijom, ali nismo se zbog toga razišli. »Lubeničar« je otišao svojim putem, a, kako čujem, tata mupovac je dobio snajku dostojnog digitrona, jedino što je stalno nešto nervozna i neće da kaže ni »dobar dan« kad ga vidi, možda eventualno za Novu godinu…

Eto, samo sam htela da vas upozorim da ne radite ove stvari. Ako već kontrolišete svoju decu, radite to suptilno i s merom, pogotovo ako je sve u redu. Ne budite napadni, nije prirodno da budete zvezda na nebu njihovih života. Dobro, možda mesec, ali zadovoljite se time.

Naučite svoje dete svemu što je najbolje i najpametnije, ali ga na kraju pustite da ode i samo se snađe u surovom svetu, među surovim ljudima. Možda naiđe i neko normalan, pa vidite da ga ne oterate. U nekim momentima vama tu više neće biti mesto, kao što ste osetili da nije ni vašim roditeljima.

»Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas. »  Duško Radović

P.S: Sliku sam bezočno drpila iz “Politikinog zabavnika”

Advertisements

10 thoughts on “Zanimanje roditelja: smarač

  1. U tvojoj priči prepoznajem roditelje nekih mojih drugara, od “majkice” do genijalca. I smejem se. Možda mi u to vreme nisu bili uopšte smešni, nekih sam se i bojala, ali sada se slatko smejem i na samu pomisao na njih. Ali, priznajem, mnogo je teško biti roditelj. Nisam ni slutila koliko dok nisam postala mama.

    Liked by 1 person

  2. Kad ovo citam, vidim sta me ceka za nekoliko godina, jer je moja devojcicca jos beba. Iako se potpuno zalazem za ideju da decu treba pustiti da se samostalno snalaze, jer sam tako i sama vaspotavana, sa ove, sada majcinske perspektive pitam se kako cu. Mislim, sve to lako reci ali tesko uciniti.
    Btw, imali smo mi u osnovnoj drugaricu sa kojom je mama svuda isla. Na sve ekskurzije, druzenja, putovanja. Srecom kad je malo odrasla, osamostalila se i mama nije mogla da joj stalno bude za petama. Inace mi je to jedna od najboljih drugarica koja se na vreme izvukla :).

    Liked by 1 person

  3. Prvi put sam samo lajkovala. Sad hoću i da razmenimo utiske. Moje isto to, samo na drugi način- http://negoslava.blogspot.rs/2016/02/najvece-kazne-za-lose-roditeljstvo.html. I gomila uvredljivih- u pokušaju, komentara anonimog promašenog roditelja koji se očito prepoznao… ne staje, evo, već danima. Vidim, tebe su takvi zaobišli. Al meni dobro došlo ovo podsećanje, da linkujem tekst kod mene… i već gledam anonimnog kako besni.

    Liked by 1 person

  4. Odgojiti samostalno a ostvareno dete je po meni osnovni cilj roditeljstva! Da, tesko je ne nametati svoje misljenje onda kada smo sigurni da dete gresi, ali sto nekad ne bi i na greskama ucio?!

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s