Prolećne čistke

U poslednje vreme primetila sam tekstove na temu kako izaći na kraj sa nekulturnim, neljubaznim, prostim, pa i lošim ljudima. Rekoh da kažem i ja koju, a ne da imam da kažem nego bih mogla i knjigu da napišem, možda i dva toma. Verovatno bi na prvoj stranici pisalo: » O, koliko sam ja  idiota poznavala, ali, hvala Bogu, to je sada prošlost…« Pa, ako ste mislili da ste znali više egzotičnijih likova od mene, da ne kažem sebičnjaka par ekselans, izazivam vas da se prebrojimo!

Odskoro sam u horoskopu Ovan. Doskoro sam bila ovca, ali ona najgluplja, što ostane poslednja u stadu kad se ostale zaglave na ulazu u tor, pa obavezno nju čobanin izdeveta. A sve je počelo od najranijeg detinjstva. Ispašće da krivim drage roditelje, ali, ruku na srce, zbog vaspitanja koje su mi dali, neupućeni bi stavili ruku u vatru da su u pitanju verski fanatici koji po cele dane citiraju Bibliju, sa posebnim osvrtom na : ko tebe kamenom, ti njega hlebom.

Znači, prvo što sam naučila bilo je: ne smeš nikada nikoga da napadneš, čak ni u samoodbrani jer: nije pristojno ako je u tvojoj kući jer ipak je gost, nije pristojno ako je u njegovoj kući jer ipak si gost, nije pristojno u tuđoj kući zbog domaćina, nije pristojno ako si na javnom mestu zbog drugih ljudi… Pa, dobro, gde da se ja naj… majke onome ko je prema meni skot?! Da ga odvedem u neki podrum ili eventualno da zakupim čamac i odveslam na sredinu reke?! Eto, nije ni čudo šta je ispalo posle svega. A posledice su bile dalekosežne…

Moju samarićansku prirodu kao vukovi krv njušili su i nepoznati ljudi. Kad sam poželela da budem humana, prošla sam veoma poučno. Elem, u kiosku na autobuskoj stanici vidim izgubljenu povlasticu žene koja u blizini moje zgrade drži prodavnicu. Prodavačica iz kioska mi da da je odnesem. Uđem u radnju i sva srećna pokažem je gospođi koja je izgubila, a ona meni na to: »Baš lepo, dokumenta su mi ukrali na groblju. Da li bi bila ljubazna da mi onda vratiš i kreditnu karticu?«…

Zamislite onda šta su mi radili poznati ljudi! Evo, sad ćete da vidite:

Od najranijeg detinjstva imala sam »drugarice« koje su obožavale da spletkare između mene i ostalih devojčica. Jedna je čak išla dotle da uhvati moju najbolju drugaricu i onda joj puni glavu glupostima, pa kad je sludi skroz, snima je na kasetofonu šta ona ima da kaže protiv mene. I onda, naravno, snimak pusti meni da bi spletkarenje imalo povratnu reakciju. Ali, jedno je pasti na spletke kad si dete, ali porazno je da ti se to desi kad odrasteš, ali dešava se. Sramota, ali čak i sada umeju da me izrade…

Nisu me mimoilazile ni »drugarice« koje su imale potrebu da me omalovažavaju. Kretali smo od kose, očiju, noktiju, visine, težine, pa sve do izbora škole (ko bi rekao da ću biti na udaru što idem u gimnaziju) fakulteta, izbora prijatelja, momaka, garderobe i svih ostalih gluposti koje nemaju veze s mozgom, a obično su ih upotrebljavali oni najiskompleksiraniji koji u životu nisu postigli ništa ili su bili maltretirani, pa poželeli da vide kako izgleda, a dopalo im se.

Neke su imale zamerke, a neke »drugarice« su posebno volele moje momke. Nikakav nije dok ga ja ne primetim, al’ čim postane moj, čoveče, pa prosto zasija. A one navale k’o mutave na telefon! Čudan ti je čovek, uvek ti je tuđe, slađe.

Imala sam »drugarice« koje su se družile sa mnom samo radi zanimacije. Pošto mi jedino nikad nije osporavano da podižem atmosferu u društvu, bila sam dobra u ulozi dvorske lude. Ma, šta nisam umela da radim! I da pišem po zidu kečapom, i da smišljam tekstove za igrokaze, pevam i plešem kad se napijemo, da igram kozaračko kolo, glumim, žongliram, kuvam, skačem na trapezu… i sve to dok ne dođe neki loš dan. Ne daj Bože da imam neki problem! To je dosadno i nikome ne treba. Traže hleba i igara, za to i služe glupi Avgusti, zar ne?

Imala sam  i »drugarice« koje su me žestoko koristile. Pošto sam uvek bila obeležena da dobro pišem, mada su one koje su omalovažavale i to osporavale, bilo je onih koje su bile strašno dobre sa mnom dok traje školska godina i kad je neophodno dobiti dobru ocenu iz srpskog, pa čak i retorike, gde sam, mogu s ponosom reći, briljirala, iako me profesorka iz Pravno-birotehničke nikada nije upoznala.

A bilo je i onih »drugarica« koje su me tražile posebno kada imaju ljubavne probleme. Plakale su mi satima, što na telefonu, što na ramenu, preispitivale smo svaku reč, pogled i potez, smišljale planove A,B,C. I sve tako dok se dotični delija ne vrati ili ne dođe neki novi. Ali onda bi nestajale u vidu lastinog repa, pomalo se i stidevši što su tako prenaglile u emotivnim izlivima. Naravno, nestajale su u vidu lastinog repa i onda kad su moji ljubavni problemi bili na tapetu.

Bilo je i nekih koji su me optuživali da se bavim vradžbinama (nekako su im moje velike oči uvek delovale nekako urokljivo i zavidno, naravno, bilo je za to i puno razloga), pa sam u jednom trenutku telepatskim vezama sa nečastivim uspela da učinim da se džezva sa vrelom kafom sruči na jednu nogu, a sve zato što sam bila ljubomorna na tu istu »zgodnu« nogu. Tako, ako vam treba, mada znam da je ovde reklamiranje zabranjeno, da znate šta sve mogu… Ah, da, i obavezno sklanjajte od mene tek rođenu decu, takvu davim pogledom!

Bilo je tu i »drugova« koji su iza druženja pokušavali da me smotaju, pa kad im ne bi uspelo, pitala bih se gde nestadoše. A stvarno su umeli dobro da glume.

Da ne pričam o »drugovima« koji su prestajali da se druže sa mnom kad bi se u njihovim životima pojavile devojke, a pogotovo žene. Džaba svi ispraćaji, dopraćaji, rođendani koji bi se završavali povraćanjem na mojim rukama, poveravanja, bratimljenja, razna sranja. Kad se pojavi ona prava, obavezno ide isti scenario: hoće da je upozna sa strava drugaricom, od strava postanem stravična, ova samo prevrne očima i ja bivam izbrisana iz imenika. Doviđenja, druže, nemoj da mi se javiš ni kad se razvedeš!

Bilo je i onih kojima sam držala ruku zbog kijavice i menstrualnih bolova, urinarnih infekcija, psihosomatskih oboljenja i glavobolja, pa sve do najtežih bolesti. Sedela sam uredno pored bolničkih kreveta, pratila pucanje vodenjaka, porađanja, postporođajne depresije, histerije i sve što ide uz ovo ili ono, ali kad je meni trebalo, uvek sam ostajala sama. Drugi, naravno, nisu imali vremena, a ni snage zbog sopstvenih obaveza i očuvanja duševnog mira.

Onda sam jednog dana shvatila da sam okružena sve samim egomanijacima koji i u mojim problemima nalaze način da budu u centru pažnje. Preispitivala sam se dugo i u potaji gde grešim i zašto su mi oni uopšte potrebni. Posebno mi je pomoglo kad sam počela da upoznajem nove ljude koji su bili tako osvežavajuće normalni i spremni da uzmu, ali i da daju.

Odlučila sam da se potpuno promenim i postanem sama sebi najvažnija. Reakcije su bile neverovatne, ali ipak očekivane. Niko nije mogao da shvati šta ja to radim, napadali su me zašto više nemam vremena za njih, optuživali me da sam potpuno poludela, da sam u PMS-u, klimaksu, haosu, nervnom rastrojstvu, zakasnelom pubertetu. Ali nikako nisu mogli da mi oproste što volim sebe.

Tako sam se odlučila za prvu prolećnu čistku. Strpljivo sam čekala, mada nije trebalo dugo. Gafovi su bili česti i ja sam sa lakoćom otresla sa sebe ljude najgore vrste kao da su prašina koja mi je pala na rame.

Priznajem da sam pogrešila jer sam jednoj grupi dala šansu. Mnogo. Bili su još gori nego ranije. Vređali su me na najniži i najprimitivniji način, onako kako im i pristaje. Tako je sledećeg proleća došlo do čistke broj dva.

Danas sam neko ko je najbliži srećnoj osobi. Okružena sam kvalitetnim ljudima koji su pažljivo prosejani kroz moje životno sito. Nema ih mnogo kao nekada, ali su iskreni i pravi. Oni su mi i vratili veru da postoje normalne i divne osobe. I koje mogu da ostanu takve i pored svih nedaća i problema.

Teško mi je, ali donekle i drago kad vidim da oni stari nastavljaju kao i obično kad naiđu na osobu sličnu meni kakva sam nekada bila. I znam da je sve ono pre govorilo više o njima, ali je ipak govorilo i o meni. Ali sada znam sve…

… Svaki nož koji su vam zaboli u leđa, vi ste im stavili u ruke…