Umesto motivacionog teksta

Ima nešto što nikako ne pišem, a to su motivacioni tekstovi. Ne zato što nemam šta da kažem, naprotiv. Mislim da oni do mnogih ljudi ne dopiru i zato njihovo pisanje  smatram gubljenjem vremena.

Kad ste okruženi onima koji su sve više agresivni i nezadovoljni, morate nekako da pronađete motivaciju da se sami zaštitite od njih. Moja je deviza da, kad u nekom odnosu ne možete ništa više da popravite i pronađete pozitivno, dignete ruke i od života načinite mirnu luku. E zato:

Ne volim kad se ljudi prema meni ponašaju kao da sam artikal u samoposluzi, kad me zovu samo kad im nešto treba i imaju neki problem, a kad je potrebno meni, nema ih ni od korova. Tada osećam da ne cene vreme koje sam im posvetila, pa se pitam zašto bih ga više trošila.

Ne volim kada ljudi pričaju samo o sebi i svom poslu, porodici i stvarima koje im se događaju, a sagovornik ih uopšte ne zanima. Sestro, ako hoćeš da izneseš monolog, privatni psihijatri vape za takvima. Pomoći ćeš i sebi i drugima, a možda te nauči i nešto o domaćem vaspitanju.

Ne volim kada ljudi izbegavaju one koji imaju probleme. Pitam se šta rade kad njih nešto zadesi, da li ih je slučajno sramota da na nečija vrata onda zakucaju.

Ne volim kada su ljudi uobraženi. Obično se desi da za to nemaju nimalo razloga.

Ne volim kada neko ceo dan provede u ogovaranju ljudi koji ga okružuju, sa kojima živi i koje uopšte ne poznaje. A budite sigurni da, ako učestvujete u tome, ogovaraće i vas čim mu okrenete leđa.

Ne volim kad osobe spletkare, a još manje one povodljive, kojima je lako napuniti glavu. Ova prva će da crkne od kompleksa, a ova druga je toliko glupa da ne može sama ni da ima svoje mišljenje o nekome.

Ne volim kada ljudi postavljaju drska pitanja koja zadiru u tuđu privatnost.  Kad su me pitali: „Kad vi mislite da imate decu? ”, pitanje mi je više zvučalo kao: „Koliko se često vas dvoje piiip? ” Šta se tebe, sestro, tiče ko ima decu, kad će da ih ima, ako ima jedno, zašto nema još, ako ima žensko, zar će stati na popišulji i tako unedogled.

Ne volim kad se neko nekome podsmeva. Zaboravljaš, sestro, da svako ima bar malo putera na glavi.

Ne volim kad se ljudi pretvore u lešinare i uzeli bi ti iz oka, a svoje ne daju, već bi samo da grabe. I uvek im se čini da je prirodno da sve bude njihovo. Pa, zaboga, zaslužili su više nego drugi!

Ne volim kad neko kuka da nema pare, jer se obično ispostavi da je pun k’o brod. Od zaista siromašnih ljudi nikada nećete čuti da se žale.

Ne volim verske fanatike koji te siluju da budeš vernik, iako su i sami vrlo često grešni. Ah, da, i obavezno sujeverni. Pu, pu, ništa bez crvenog končića i smrada belog luka. Uzmi, sestro, ceo venac da ti se nađe.

Ne volim kada ljudi postanu agresivni jer ne misliš isto kao oni, pa te izvređaju na pasja usta. Tada se zapitam da li oni iskreno veruju u to što govore ili više ubeđuju sebe da tako treba.

Ne volim one koji obožavaju da pričaju okolo o tuđoj nesreći kao o najvećoj senzaciji. Obično se ispostavi da se „govorniku” život raspada, ali lakše je tešiti se horor pričama iz tuđe avlije.

Ne volim kada neko ne može da podnese tuđ uspeh, pa čak i osmeh na licu, pa silom pokušava da ga svuče u blato. Sestro, neće ti pomoći ako nekog pljuješ, uradi sve što možeš sa svojim životom, izgladi zarozanu majicu, očešljaj malo sebe i svoju čupavu decu, pa ti drugi neće ni biti trn u oku.

Ne volim kad se neko zgrane što nećeš da tolerišeš njegovu bahatost i bezobrazluk. Uvek je lakše misliti da je neko lud i sigurno nešto ljubomoran na tebe, pa se nešto uskopistio nego da se u ogledalu suočiš sa svojim umišljenim vrednostima.

Ne volim kad neko misli da je mnogo pametan i sve zna, a mozak mu je k’o u pileta.

Ne volim kad se muškarci ožene, pa se premetnu od velikih frajera u neopevane papučare, pa im žene razjure društvo i dovuku svoju familiju od koje ne smeš da zucneš. Ne smeš ni da joj skratiš jezičinu, jer, jebi ga, rodila ti je naslednika, pa ti sad glumi krpu za brisanje patosa i maštaj o bekstvu u Sigurnu kuću.

Ne volim kad neko počne da izigrava žrtvu, pa se posipa pepelom i slini nad svojom sudbinom svaki dan. Sestro, tvoj život je u tvojim rukama! Jesi sigurna da želiš da budeš srećna i svoja?

Al’ sve ja to kapiram. Nisu ljudi krivi, oni su samo „nesrećnici u zlu vremenu” i tako ih treba i doživeti.

Zato ja motivacione govore ostavljam za samu sebe. Odem pred ogledalo, pa sve što imam skrešem sebi u brk (to kad ne idem dugo kod kozmetičara na depilaciju nausnica, inače skrešem u oči). Možete da mislite i da sam luda, al’ ipak sam malo srećnija u ovom „zlu vremenu”.