Devojka sa modnim žurnalom

nana mojaPočetkom 20. veka lako se dešavalo da se pogreši oko datuma rođenja. Vremena su bila takva, mnogo nepismenih u zemlji koja je tek počinjala da živi i razvija se. U njenoj krštenici, taj dan ostao je Ilindan. Rođena je u malom gradu u istočnoj Srbiji, u siromašnoj lončarskoj porodici sa mnogo dece, od kojih veći deo nije uspeo da poživi i stasa.

Kao dete doživela je i Prvi svetski rat, bedu i okupaciju. Pa, i pored toga, otac je dao u zanatsku skolu, u kojoj su devojčice bile pripremane da jednog dana postanu uzorne domaćice i majke. Pokazalo se da ima spretne prste za vez i pletenje. Devojčurak sa pletenicama tako je svojim ručicama počeo da izdržava porodicu u trenucima potpunog osiromašenja. Iako smerna, osećala je ponos duboko u svojoj duši.

Budući lepa i vaspitana, bila je rado viđena u kući bogatih knjaževačkih gospođica, koje su kupovale njene ručne radove za spremu. I gospođe su je volele, pa su je pozivale da o slavama pomaze pri posluživanju i tako zaradi pokoju paru. Stidljivo je maštala o ljubavi sa krojačkim šegrtom, koji joj je pisao svakog dana kad bi otisao na put, a kad bi se vratio, uvek bi je pitao da li je skinula poštansku marku. Kada je jednom to uradila, pročitala je reči: “Volim te”. Bila su to vremena kada se ljubav skrivala, ali je umela da bude duboka i jaka.

Kako je vreme prolazilo, izrasla je u odlučnu i hrabru devojku, kojoj je život bio borba, ali nije uništio osećanja nežnosti i dobrote. Gospođe iz bogatih kuća rešile su da je udaju. Niko nije znao za njene simpatije prema krojačkom šegrtu. Obukle su je kod modistkinje i slikale u fotografskoj radnji kako, kao prava gospođica, lista modni žurnal.

Sudbina je htela da ta slika dođe u ruke mladog trgovca u palanci na obali reke Morave. Zaljubio se na prvi pogled i poželeo da sazna više o njoj. Trgovac, čija je zena poslala sliku, ispričao je mnogo toga lepoj o njoj, da je skromna, poštena, vredna i odana i da bolju ženu nikada neće naći. Reči su tako prijale njegovom srcu, pa, ipak, poželeo je da pita i prijatelja koga je upoznao na jednom putu, a bio je iz Knjaževca. Poslao mu je pismo u kome je zatražio da se raspita o određenoj devojci i sazna da li je zaista sve što je čuo o njoj istina.

Tako je pismo stiglo do krojačkog šegrta. Kada je pročitao o kojoj devojci se njegov prijatelj raspituje, srce mu je za trenutak zastalo. Mislio je celu noc i ujutru odlučio da napiše sve najlepše o njoj. Dok mu se duša kidala, pisao je reči svoje presude, ali znao je da joj nikad ne bi mogao pružiti lep i bezbrižan život, kakav zaslužuje, i kako će to moći mladi trgovac koji će s godinama sticati  bogatstvo. I odlučio je da je pusti, ali da ona to nikada ne sazna.

Udala se početkom tridesetih godina dvadesetog veka. Dobila je dobrog, vrednog i pažljivog muža. Došla je u novu sredinu, u kuću punu ljudi, gde je moralo vredno da se radi i da se sluša. Svila se uz svoju novu porodicu i strpljivo podnosila i poneku grubu reč svekrve, koja je stalno pokušavala da joj stavi do znanja da je ona svom sinu na prvom mestu. Bolelo je duboko, ali je ipak ćutala i skrivala svoju tugu, i volela muža, iako je i sama znala da mu nikad neće biti važna kao što mu je majka. Vodio ju je na trgovačke balove, na proslave Kola srpskih sestara, bila je najlepše obučena gospođa u palanci, ali znala je da će biti mirna tek kad bude imala samo svoju porodicu.

Posle godinu dana rodila je prvu kćer, pa još jednu, a nekoliko godina pred rat dobila je sina. Konačno je bila srećna i ispunjena žena i ništa više od života nije želela. Ali, kad je počeo rat, znala je da mora da brine o svojoj deci, a preživevši jedan, znala je da ih čekaju bolne i strašne godine.

Njen muž je u međuvremenu postao veoma uspešan trgovac, a nova vremena tražila su nove odluke. Budući miroljubiv čovek, želeo je da zaštiti svoju porodicu, i nije hteo da se zamera nijednoj strani, a strane su se svaki čas smenjivale. Morao je da daje iz svoje prepune radnje svima, i četnicima, i partizanima, i Nemcima. I verovao je da kupuje svoj mir.

Kraj rata za mnoge je predstavljao olakšanje, ali u njihovim životima, bila je to najstravičnija godina. Jedan od devera bio je oženjen ženom koja je imala tuberkulozu. Bila je večito tužna i preplašena. Pošto nije imala svoju decu, rođenje malog dečaka za nju je bio izvor velike radosti. Nije ga ispuštala iz zagrljaja i beskrajno ga je ljubila po licu. I tako godinama. One jeseni kada se rat završio, dečak je dobio tuberkulozu i izdahnuo na rukama roditelja.

Kažu da nema stravičnije sudbine za majku nego da joj umre dete. Ona je isplakala sve suze i skamenila se. Nikada više nije htela da spomene ime svog malog sina. Ali je svaki dan odlazila na groblje, a kao uspomena ostala je prerano posrebreno bela kosa i uvek tamna haljina.

Ubrzo posle smrti deteta, nova vlast je tražila od muža da preda svoju radnju u postupku nacionalizacije imovine. Odbio je. Ubrzo je bio uhapšen i pod optužbom ratnog liferanta sproveden u zatvor na planini Kukavici, gde je trebalo da služi višegodišnju kaznu.Osećala se užasno usamljeno, bez muža i voljenog preminulog deteta, a sa dve devojčice, u čijim očima je gledala strah i strepnju. Znala je da u tom trenutku zavise od nje i odlučila je da proguta svoje suze, strah i užasnu patnju i bori se.Mesecima je odlazila i nosila pakete mužu. Iako nije mogla da ga dodirne, nego da se samo gledaju sa različitih strana dvorišta, bilo joj je dovoljno, a kada se ukazala prilika da u Beogradu dobije pomilovanje, učinila je sve da ga vrati kući.

Kada se vratio, ćerke su već otišle u grad na školovanje. Porodica se polako osipala i ostajali su sami. Konačno su imali malo vremena za svoju tugu i neispričane priče. Jedno jutro kad se probudio, tiho joj je rekao: “Ljubinka, mnogo sam te voleo”, a ona mu je na to samo odgovorila: “Kasno je sad, Branko.” U toj rečenici skrio se sav njen bol, godine samoće, očaja i beznađa. Ljubav i nežnost umrli su u njoj i ona više nije umela da ih pronađe u sebi.

Kada je dobila unuka, osetila se ponovo živom. Prihvatila je dečaka i očuvala ga na način kako je nekada volela sopstvenog sina. Ponovo je proživljavala dane sreće, trudeći se da učini sve da bude zdrav i da nikad ne dozvoli da nijedna bolest pobedi ono što je njeno. Znala je da će jednog dana morati da ga pusti roditeljima. Navikla je da svi odlaze od nje i da guta bol i patnju.

Nije uspela da otrgne muža od bolesti. Dugo godina je bolovao, a ona je strpljivo i nežno brinula o njemu. Težak život ostavio je traga. Preminuo je od raka pluća, a da nije ni znao, jer nije želela da sazna od čega umire. Verovao je da stari. Kad je i on otišao, ostala je potpuno sama, sa mnogo vremena da proživljava svoje tragedije i oplakuje sebe. Odbila je da je pobedi tuga.

Dolazila je u Beograd kod ćerke da bi pazila na unuku, a kad se rodila još jedna beba, zauvek se preselila. Podizala je to dete sa ljubavlju koju možda nikada nije pružila svojoj deci, kao da je to poslednja prilika da je nekome da. Uzela bi unučicu za ruku i šetala s njom, pričala joj sve priče koje je znala ili smišljala, učila je mudrim i čestitim stvarima u životu, a kako je odrastala, i priče su postajale drugačije, ozbiljnije i otvorenije. I kad je unuka postala devojka, volela je kad joj sedne u krilo, izljubi i kaže: “Nano, mnogo te volim!” i radovala bi se kao dete kad bi joj pričala kako joj se udvarao krojački šegrt i pisao ispod poštanske marke.

Ušla je u uveliko u devetu deceniju kad je bolest kostiju počela da uzima maha. Jednog jutra pukla joj je butna kost i ona je ostala prikovana za krevet. Mesecima je ležala u krevetu žena koja nikada nije volela da odmara i to je možda bila najveća tuga koju nije mogla da proguta. Tako se postepeno gasila, tiho i neprimetno, kao plamen sveće, kao što je i sama bila, nenametljiva i skromna. Nekoliko dana pred smrt, stalno je širila ruke ka tami u uglu sobe. Kao da je nekog tamo videla, kao da je neko tamo čekao…

Te noći kad je umirala, poljubila sam je i poslednji put joj rekla:”Nano, mnogo te volim!”, ali me više nije čula. Sačekala je samo da dođe unuk koga je beskrajno volela i koji joj je bio uteha u bolu, i na njegovim rukama ispustila je dušu.

I danas je se sećamo i pričamo o njoj, iako nas je napustila pre mnogo godina. Čini nam se tako kao da je još uvek sa nama, a ako je i mi zaboravimo, kao da će umreti potpuno, u našim srcima i našim uspomenama…

Advertisements

8 thoughts on “Devojka sa modnim žurnalom

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s