Super nastavnica

Kada se školujete za profesora srpskog jezika, u jednom trenutku ćete na fakultetu, zbog predmeta Metodika nastave, morati da održite čas u školi. A ako uzmemo činjenicu da je većina nas sa književnosti malo čudna sorta, pa da sve proživljavamo dublje nego ostali i obične stvari doživljavamo traumatično, eto belaja.

Kada je došlo vreme za to, izaberem ja da održim čas u petom razredu osnovne škole. Računam, dovoljno su mali da još uvek poštuju autoritet nastavnika, a neće me ni gađati kredom, sveskama i olovkama. Doduše, ništa nije isključeno. Današnja deca su veoma napredna, pa ne znate da li vam veća opasnost preti od njih ili njihovih roditelja.

Odlučim se za pesmu “Zimsko jutro”, Vojislava Ilića. Kao pravi opsesivac, naučim je napamet, obradim je do detalja, da sve bude po P.S.-u. U panici da ne napravim nijedan pogrešan korak, izmučim roditelje da sede za stolom, kao u klupi, dok ja izlažem svoje predavanje, pa da mi postavljaju zakučasta pitanja, ne bih li se snašla, pa sve u krug. U to vreme padala je nekako i porodična slava, pa sam pomislila da bi bila dobra ideja da pitam i goste da li bi mi glumili učenike, ali mi majka i otac nisu dali. Rekoše da preterujem.

Dođe i jutro u kome držim famozni čas. Da ne pričam da sam celu noć sanjala učionicu punu dece u obličju dvoglavih Arapa. Odem prvo u zbornicu da se javim i zateknem čitavu ekipu namrgođenih ljudi. Fantastično, ovako ću i ja kad poludim, mislim se. Profesorka koja je trebalo da mi bude mentor me ostavi sa izmučenim profesorom biologije koji mi je detaljno objasnio svoje muke sa decom koja su nerazumna, nevaspitana i razmažena. Oh, Bože, kakvo ohrabrenje od strane “kolege”…

Kada sam sa dnevnikom pod rukom ušla u učionicu, pomislila sam da sam o tome sanjala celog života. Pa, što sam onda tako isprepadana? Unutra me sačekuje trideset pari hladnih očiju. Dok upisujem čas rukom koja pomalo drhti, pitam se kako da otkravim ovu gomilu koja me skenira od glave do pete. Na nogama imam čupave čizme, igram na kartu mode kod devojčica. Čini mi se da vidim tračak interesovanja u njihovim očima. Dobro je. Sa dečacima ću lako, njihov kod znam…

Čas počinje i ja po prvi put osećam kako je biti sa ove strane katedre. Uh, mnogo čudno! Neverovatno dobar osećaj, ali pomalo jeziv jer konci koje držite u rukama mogu začas da ispadnu. Nema veze, moram da zaplivam u dubinu.

Dok vreme odmiče, osećam da se uklapamo. Dižu ruke, odgovaraju na moja pitanja. Dobro je, odlično mi ide ovo plivanje. U jednom trenutku osećam da se potpuno opuštam i hvatam sebe kako ih animiram i hodam pogrbljeno ispred table glumeći pogurenog lovca u zimskom jutru. Oduševljeni su, kupila sam ih! Ura za mene!

Čas se završava iznenađujuće brzo. Prosto mi je krivo što je tako brzo prošlo. Učenici se skupljaju oko katedre. O, pa ovima se bas svidelo moje predavanje, mislim ja. Jedan dečak mi prilazi, gleda me ogromnim očima i kaže: “Nastavnice, Vi ste suuupeeer!”

Šta bih više od ovoga mogla da poželim?! Ah, da, ima nešto. Recimo, posao… U bilo kojoj školi, makar i u stručnoj, muškoj, gde će me izvesno gađati kredom, sveskama i olovkama…

…Teachers who love teaching teach children to love learning…

Advertisements

4 thoughts on “Super nastavnica

  1. Sestro moja super ti je pričica! Pomalo žalim što sam u životu propustio šansu da i ja osetim kako je to biti sa druge strane katedre ali kad vidim današnje klince samo kažem “Hvala Bogu” što nisam u prosveti! Mada, ko da je novinarstvo bolje… ;))))

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s